Почетак  Фото албум  


Не дам веру за вечеру!

1) НЕ ДАМ ВЕРУ ЗА ВЕЧЕРУ!

 

----- Original Message -----
From: NVLS
To: konkurs@gorenje.rs
Sent: Tuesday, September 11, 2012 10:19 AM
Subject: konkurs

 Господо из „Горења“  Београд д.о.о.,

На евиденцији за незапослене сам од ове године и, наравно, треба ми посао. Био сам рад да конкуришем и на овај конкурс, али кад сам видео ваш услов да се конкурише на латиничном писму, одустао сам. Да је услов био да се пословна биографија напише на словеначком за посао у Словенији, (колико знам Крагујевац и Нови Сад су у Србији), разумео бих да тражите латиницу. Међутим, по Уставу ове земље, шта год ви мислили о њој, званично писмо српског језика је ЋИРИЛИЦА, тако да ја користим само наше писмо када пишем српски. Према томе ви кршите Устав, и зато ћете сносити последице. Нарочита дрскост је то, што судећи по мејл адреси, видим да моје писмо иде у Београд и да  у том представништву вероватно радите ви грађани наше државе! Дакле, ви уцењујете своје сународнике који желе да конкуришу, да то чине користећи туђинско писмо (латиница је у УНЕСКО-у регистрована као хрватско писмо). Дакле, због запослења сте се продали и постали сте као и ваши послодавци.

Подсетићу вас, ми Срби никад нисмо били туђи коњушари.

С непоштовањем,
Ратко Маринковић,
економиста, Нови Сад  

1


2) ЗНАТЕ ЛИ ШТА СУ ТО „ОБАРЕНИ СРБИ“?

„Сви ми свакодневно на послу наилазимо на такве људе. Јуче сам одбио да потпишем Решење о постављењу на друго радно место јер је било на латиници. Када сам руководиоцима фирме објаснио разлог (иначе им стално скрећем пажњу), на моје изненађење покушали су да нареде запосленима да у будуће у фирми  све куцају на ћирилици. И знате ли шта се десило? Сви који раде у канцеларији су одбили! Рекли су да ће им то правити велики проблем и отежавати посао. Када сам се ја пријавио да ћу сва постојећа документа пресловити, а да они само наставе са "новим" писмом, напали су ме да је мени изгледа јако досадно у животу и да немам довољно посла када о томе размишљам.

            Туга, живимо у духовном понору. Где су становници Српске Атине? Када ми понестане снаге у свему овоме, отворим књигу "Нови Сад, из минулих времена" да  тамо пронађем ослонац у мудрости, свесности и организованости мојих пречана и сигуран сам да тај дух лежи затрпан у свим мојим Новосађанима. Сваки дан је нови дан, а ја одустати не могу, јер ме дух мојих српских суграђана надахњује и даје снагу да у сваком дану видим шансу за препород српског писма“.

„Чувари ћирилице“ ће наредни чланак објавити под насловом „Обарени Срби“. Тамо ћете видети каква је то врста људи. Већ из ова два горња примера можете наслутити да су то Срби-несрби који су се добровољно упрегли у кола протеривача ћирилице, добровољно постали њихова запрега и добровољно раде њихов посао – искорењивање ћирилице из живота и памћења српског народа и њено замењивање хрватском латиницом, јер су рођени и одрасли у окружењу искључивости латинице уз седатив о „равноправности писама и богатству двоазбучја“, па су стасали на заблуди о томе шта је „наше писмо“, па се данас туку за туђе у уверењу да бране своје. Сами онеспособљени за размишљање, оне који размишљају оптужују да „немају шта да раде и да им је досадно у животу“. Погледајте и наш чланак „Неписмена српска држава“, у коме ћете видети како су Србију окупирали баш обарени Срби, који тврде да им „ћирилица прави  велики проблем и отежава посао“.

 

3) ХРВАТСКИ ДЕЧАК И СРПСКА ЋИРИЛИЦА

За разлику од „обарених Срба“, којима њихова ћирилица „прави велики проблем и отежава посао“, погледајте шта нам је јавио Србин из Хрватске септембра 2012. године о томе како једном хрватском дечаку туђа српска ћирилица није представљала никакав проблем:

„Срби у источној Славонији и Барањи имају неколико основних школа са српским језиком и ћирилицом као наставним језиком, имамо и гимназију у Вуковару, а однедавно и гимназију СПЦ у Загребу. Несрећа је што нас је све мање и мање и као народ полако нестајемо. То што Хрвати већ двадесет година не уче ћирилицу и што им је то писмо постало чиста егзотика, то је већ њихов проблем а не наш. Недавно сам прочитао на једном хрватском интернет форуму о занимљивом случају једног хрватског гимназијалца из Загорја. Тај дечак требао је под хитно за школску лектиру прочитати „Дон Кихота“. Потражио је књигу у градској књижници (библиотеци) и наравно није је добио јер су сви примерци Дон Кихота били посуђени. И гле чуда, сети се књижничарка да има један примерак те књиге, али на омрзнутој ћирилици, која зачудо није спаљена ни бачена у смеће. Мали је узме, донесе кући и позове у помоћ баку, а баке увек све знају, да му напише сва слова која нису иста са латиницом и како се читају. За дан или два дечак је прочитао „Дон Кихота“ и успут научио "тешку" српску ћирилицу.

Ово сам написао да српска деца треба да уче латиницу, да се не доведу у сличну ситуацију, али да им ћирилица остаје основно и једино национално писмо. Једноставно не могу да замислим и прихватим да у Србији излазе новине и књиге не латиници (за Хрвате сигурно нису, јер овде у Хрватској већ 20 година такве новине и књиге нисам видио)“

Ето, једном дечаку из народа који одавно не учи ћирилицу и вековима је био индоктриниран верском мржњом према ћирилици као обележју православља, довољна су била два дана да је научи и користи за своје потребе у животу, а обарени Срби у Србији који су се описменили на ћирилици, под 60-тогодишњим утицајем Новосадског „договора“ и подвале о „равноправности писама и богатству двоазбучја“ одучили су се од своје ћирилице, која им „прави велики проблем и отежава посао“!

 

4) СРПСКА ДЕВОЈЧИЦА И ЋИРИЛИЦА

КОМЕНТАР ДАНА – КАДА СРБИ „РАСРБЉУЈУ“ ВЛАСТИТУ ДЕЦУ!

Дешава се у Београду.

Кћерка моје пријатељице вратила се из школе сва бесна. Баца торбу. Мајка је пита шта се десило, а ова (10 година) бесно одговора да их је учитељица терала да пишу школски задатак ћирилицом, што је њој било „без везе“.

А затим је тако мала наставила са коментарима типа: шта ће то нама, шта ми Срби стално живимо у прошлости (!!!), шта се ми бусамо у груди са Косовом (!!!) и слично. Има само 10 година!!!!

Ја питам пријатељицу:  „Па како си реаговала“, а она каже: „Никако, само сам занемела“.

Ја јој кажем: „Што јој ниси завалила шамарчину“, а она мени: „Јуууу, па нисам ваљда луда да због тога тучем дете“.

Нису деца крива већ ми. Та девојчица није више Српкиња. Није битно шта јој пише у крштеници, битно је шта јој је у срцу, а тамо нема ни “с” од српског.

Можете ли да замислите да Финац мрзи сауну, у којој је рођен; да Рус мрзи брезу, под којом је угледао свет и под којом ће провести живот; да Шпанац мрзи кастањете, у чијем ритму је рођен и са којима ће провести живот?

А Србина који мрзи српску ћирилицу не морате да „замишљате“. Довољно је да се – осврнете око себе!

 

.
                                                   Чувари ћирилице, Ниш


Почетна страна

Чувари ћирилице 2012.-2014. Копирање са наших страница је дозвољено уз навођење везе ка копираном чланку