Почетак  Фото албум  


Новосадски „договор“

НОВОСАДСКИ „ДОГОВОР“ – УДРУЖЕНИ ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ!

 

Пецање се заснива на подваљивању. Пецарош користи мамац да би сакрио удицу. Риба помисли: „храна“, а добије – омчу. Да је удица била гола, риба никад не би обратила пажњу на њу. Пецарош јој је подвалио!

Исто то су и комунисти урадили са српским народом. Новосадски „договор“ из 1954. године је био оно што је пецарошу прибор за пецање, и имао је своје објављене и своје необјављене циљеве. Објављени циљеви Новосадског „договора“ – „равноправност писама и богатство двоазбучја“ – су мамац који је прикривао удицу, а необјављени циљеви – искорењивање ћирилице из живота и памћења српског народа и њено замењивање хрватском латиницом – су били удица којој је додељена улога да „заврши посао“ – пресловљавање српског народа! Да је удица била гола, српски народ никад не би обратио пажњу на њу. Комунисти су му подвалили!  

Године 1844. свет је добио ново техничко средство – Морзеов телеграф. За његово коришћење створена је и нова азбука – Морзеова азбука, коју је њен творац обликовао за потребе свог језика – енглеског – и свог писма – латинског. Свет је са одушевљењем прихватио нову могућност за тренутно слање порука на даљину, али је и одмах увидео ограничења оригиналне Морзеове азбуке – непостојање знакова за бројне гласове из разних језика који нису постојали у енглеском језику, па ни у оригиналној Морзеовој азбуци, па су их разни народи сами створили за потребе својих језика. Тако су Французи израдили Морзеове знаке за своја слова „Ç“, „Ë“, „Ï“; Немци „Ä“, „Ö“, „Ü“, „ß“; Шпанци „Ñ“; Норвежани „Æ“, „Å“, „Ø“; Грци „ξ“, „ψ“, „θ“, „ω“, итд. Наши дедови су одмах увидели да им слова „q“, „w“, „x“ и „y“ нису од користи, а да им недостаје чак 8 слова која у изворној Морзеовој азбуци нису постојала:  „ђ“, „ж“, „љ“, „њ“, „ћ“, „ч“, „џ“, и „ш“, па су их сами створили да би могли успешно да користе ново техничко средство. Појавом писаћих машина наши дедови су такође уочили потребу да обезбеде посебне машине са тастатурама за 30 слова српског ћириличног писма, и нису се устручавали да од произвођача у Европи, па чак и у САД наруче такве машине, нити су се произвођачи либили да таквим захтевима изађу у сусрет. Наши дедови ни помишљали нису да им страни производи буду ограничавајући фактор за исправно писање свих слова српског језика. А данас Срби се боје и сопствене сенке, ходају као по јајима кад су у питању рачунари и мобилни телефони, па се боје и да помисле да од произвођача затраже моделе који би могли писати српским ћириличним словима, па преплашени пристају да „врскају“ док пишу туђом азбуком и туђим словима („постовани потросаци“, „одлозено плацање цековима“, „техницке могуцности“, „Нис“, „Зајецар“, „Курсумлија“). Наследници најсавршенијег писма на свету крај две здраве ноге на силу храмљу, крај два здрава ока на силу чкиље. Без ичијег тражења сами од себе праве богаље. Богаље – добровољце!

Наши дедови се нису плашили сопствене сенке, нису дрхтали пред другима као „кривци“, нису ходали као по јајима, него су – свесни надмоћности свог писма и правописа пред другим језицима – без комплекса тражили и добијали оно што су желели. Америчка фирма „Smith Premier“ је још 1909. године израдила писаћу машину са српским ћириличним словима. У далеком свету произвођач се није либио да изради модел за један мали народ за кога тада тамо нико није ни чуо ни знао. Куриозитет је да је та машина имала посебне дирке за велика, а посебне за мала слова:

1

2

Једна америчка гаража и данас чува примерак из 1909. године.

Писаће машине са српском ћирилицом производили су и „Imperial“, „Andard“, „Frolio“, „AEG“, „Underwood“, „Olympia“ и други страни и домаћи произвођачи.

Одмах после преузимања власти у Југославији после II светског рата, комунисти, међу којима су главну реч водили Хрвати и Словенци Јосип Броз Тито, Едвард Кардељ и Владимир Бакарић – бивши поданици Аустро-Угарске одгојени на нетрпељивости према српској ћирилици као својству православља – кренули су у искорењивање ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом. У току II светског рата четнички и партизански радио-телеграфисти у Морзеовој азбуци користили су српску ћирилицу са 30 знакова, што су научили на обуци још у Краљевини Југославији.  Једна од првих одлука комунистичких власти у Југославији је била избацивање српске ћирилице из Морзеове телеграфије и радио-телеграфије и њено замењивање „неутралном“ латинском абецедом са само 26 знакова. Тиме је учињена двострука штета. Онемогућено је исправно писање Морзеовом телеграфијом и радио-телеграфијом на било ком од југословенских језика („Цеститам Бозиц“, „Срецно венцање“, „Стизем у цетвртак“), и смањена је могућност успешног шифровања у војсци и дипломатији, јер нам је уместо дотадашњих 30, на располагању остало само 26 знакова. Такве штете су свесно прихватане, само да би се постигао „узвишени циљ“ – искорењивање српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом.

После I светског рата у српској штампи је објављена изјава госпође Ружице Петровић – Црепић, телеграфисте на крагујевачкој пошти која је примила аустро-угарски телеграм објаве рата Србији 1914. године:

"У оно доба управник п. т. станице био је г. Влада Димитријевић, а шеф телеграфа Врховне команде, који је од г. Димитријевића преузео управу телеграфском станицом, био је покојни Марко Протић. У тренутку кад је телеграфиста из Београда објавио крагујевачком телеграфу овај телеграм, питало се: који од нас, крагујевачких телеграфиста, најбоље прима на слух телеграме писане латиницом; нека се тај јави да прими један телеграм који садржи објаву рата Србији... Сви смо претрнули од страха и узбуђења, настао је тајац и ја сам сама пошла ка тастеру – и села за апарат".

У Кнежевини Србији, Краљевини Србији и Краљевини Југославији Морзеова телеграфија је имала 30 знакова за 30 гласова српског ћириличног писма. Телеграфисти и радио-телеграфисти су обучавани да за потребе веза са иностранством примају и предају и слова латинске абецеде (не хрватске латинице!). Зато госпођа Ружица и каже:
"Који од нас телеграфиста најбоље прима на слух телеграме писане латиницом"...

Одмах по преузимању власти и самовољном усељавању у краљев дворац, шлосер (машинбравар), аустријски ђак, је самовољно избацио из Морзеове телеграфије српску ћирилицу и заменио је  латинском абецедом. Данас више не постоји Србин који зна Морзеове знаке за слова "ж", "ш", "ч", "ћ", "ђ", "љ", "њ", "џ".

Даљим развојем технике, Срби су по инерцији пристајали да живе без тих слова и у телепринтерима, рачунарима, мобилним телефонима, на телетексту на ТВ. Срби данас жању оно што им је шлосер посејао: хрватску латиницу сматрају за "српску латиницу", а своју ћирилицу су напустили, па „врскају“, крај две здраве ноге на силу храмљу.

 

Можемо слободно рећи да је за комунистичку власт искорењивање српске ћирилице било међу задацима са приоритетом, попут национализације великих приватних предузећа, фабрика и црквене имовине; попут суђења ратним злочинцима, домаћим издајницима и сарадницима окупатора, итд. Наравно, искорењивање српске ћирилице никада није јавно саопштавано као циљ, него је спровођено прикривено, заоденуто у обланду „остваривања националне равноправности“ и клицања „братству и јединству“. Тек у јануару 2011. године наш сународник који 40 година живи у иностранству  је открио једну америчку магистарску тезу, извештај ЦИЕ о раскиду Тита са Стаљином (Mehta, Coleman Armstrong, “A Rat Hole to be Watched?” CIA Analyses of the Tito - Stalin Split 1948-1950. (http://repository.lib.ncsu.edu/ir/bitst ... /1/etd.pdf) – стр. 148), из које се види да је комунистичка власт већ на самом почетку свог „мандата“ имала у плану истребљење српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом:

3

Агент ЦИА-е препричава разговор између америчког амбасадора у Југославији Џорџа Алена и југословенског министра културе:

„У то време Џорџ Ален ме је једног дана замолио да преводим министру културе. Рекао је: „Зашто, ако већ желите да раскинете с Русијом, не назначите да ће школовање бити и на ћирилици и на латиници, и постепено искључујете ћирилицу да покажете да сте начинили тај раскид“? Он је на то рекао: "У извесном смислу, ми то и чинимо. Осигуравамо да свако дете у Југославији научи латиницу, а онда ће се ствари одвијати саме од себе.“ То је указало на његов дугорочан приступ овом проблему“.

Дакле, мамац је „учење и ћирилице и латинице“, а удица је – постепено искључивање ћирилице! Министар је добро рекао: „Осигуравамо да свако дете у Југославији научи латиницу, а онда ће се ствари“… Да ли је свако дете научило и ћирилицу, то се могло видети у Хрватској, као и у хрватским деловима Босне и Херцеговине…

Године 1954. комунистичке власти су задале најснажнији ударац српској ћирилици обзнањивањем Новосадског „договора“. Када данас видимо шта је иза себе оставио тај „договор“ (необјављени циљеви – искорењивање српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом),  а за шта се пред народом издавао (објављени циљеви – „равноправност писама и богатство двоазбучја“), ја тај „договор“ називам Новосадско – домунђавање! Дакле, договор иза леђа народа.

Документ је народу приказан као „договор књижевника и лингвиста“, који су се у јавности и појавили као његови потписници. Међутим, књижевници и лингвисти су овде били само декор у представи за јавност, и употребљени су да својим звучним именима послуже као пропаганда онима који су стварно стајали иза ове подвале, онима који су иза завесе повлачили конце и били њени стварни наручиоци и наредбодавци – највишем државном и политичком руководству! Ево како је хрватска страна забележила за своје потомство улогу државних власти у организовању тог „договора“, а што је српска страна кукавички – прећутала: 

„Poslije završene Ankete, zapravo preslikane Ankete Jovana Skerlića iz 1912., održan je pod visokim pokroviteljstvom ministra unutarnjih poslova Aleksandra Rankovića zvanog Leka  sastanak na kojem je zaključeno kako je jezik Hrvata, Srba i Crnogoraca jedan jezik, pa je i književni koji se razvio oko dva središta, Zagreba i Beograda, jedinstven s dva izgovora: ijekavskim i ekavskim, da je u nazivu jezika u službenoj upotrebi nužno istaknuti oba njegova dijela (i hrvatski i srpski), da su ravnopravna oba izgovora (ijekavski i ekavski) i oba pisma (latinica i ćirilica), da je potrebno izraditi priručni rječnik hrvatskosrpskog/srpskohrvatskog književnog jezika, terminološke rječnike i zajednički pravopis.

Na temelju tih zaključaka izrađen je zajednički pravopis koji je 1960. Matica hrvatska izdala ijekavski i latinicom pod naslovom Pravopis hrvatskosrpskog književnog jezika s pravopisnim rječnikom, a Matica srpska ekavski i ćirilicom pod naslovom Pravopis srpskohrvatskog književnog jezika sa pravopisnim rečnikom.

U "Novosadskom" pravopisu stoje potpisnici Novosadskoga dogovora, prešućujući ogradu Stjepana Ivšića (jednog od najuglednijih hrvatskih jezikoslovaca), koji je svoj potpis uvjetovao time da Novosadski dogovor neće poslužiti potiskivanju ijekavsko-štokavskoga i latinice u javnoj uporabi“.

„Дрш'те лопова“! Ившићу је било важно да укаже на замишљену, претпостављену могућност да „равноправност писама“ доведе до потискивања латинице од стране ћирилице, а што је примена у пракси тог „договора“ довела баш до обрнуте ситуације, то ни Ившића, ни било ког другог потписника није занимало. Тако је то код сваке подвале.

Дакле, прави налогодавац овог „договора“ је државна власт – машинбравар Броз и кројач Александар Ранковић (лингвисти у кожним мантилима!) – а књижевници су само послушно одиграли своју улогу у представи за јавност. Занатлије су академицима и докторима наука „објасниле“ шта то они треба да се „договоре“! Шта су Александар Белић, Иво Андрић и Милутин Миланковић веровали да потписују, а шта су стварно потписали, показало је касније спровођење овог „договора“ у пракси и последице његовог спровођења. Већ на самом почетку примене Новосадског „договора“, већ приликом његовог обзнањивања у јавности, показало се шта је његов прави циљ: не „равноправност писама и богатство двоазбучја“, него искорењивање ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом! „Матица хрватска“ је потписивање тог „договора“ објавила, наравно, на хрватској латиници, а „Матица српска“, наравно – на хрватској латиници, чиме су и једна и друга показале да су схватиле шта им је домаћи задатак. Касније спровођење одлука Новосадског „договора“ ишло је следећим редом:

- Телепринтери у војсци, на Пошти и по предузећима су имали искључиво латинске тастатуре, што је по дефиницији искључивало могућност коришћења ћирилице.
- Телевизија Београд је првих 20 година свог постојања, од 1958 – 1978. године, користила искључиво хрватску латиницу у својим програмима, иако су сви остали републички ТВ центри слободно користили своје језике и писма. Бројне генерације српског народа су рођене и одрасле а да на телевизији нису виделе ни једно ћирилично слово, што је код њих већ створило „стечени рефлекс“ да је ћирилица „застарело, превазиђено и за савремену технику неупотребљиво писмо“.
- До 1961. године регистарске таблице на возилима су означавале републике: S = Словенија, H = Хрватска, БХ = Босна и Херцеговина, ЦГ = Црна Гора, С = Србија и М = Македонија, што значи да су чак 4 републике имале ћириличне регистарске таблице, а од 1961. године таблице су означавале градове, и све су само на латиници.
- Без остављања писаних трагова, чак и без телефонских разговора, само у личним сусретима републичких, среских, градских и општинских секретара Партије, усменим путем „у четири ока“ преношена су наређења власти о повлачењу из употребе ћириличних писаћих машина, па чак и најновијих, и њиховом склањању у подруме, магацине, складишта, буџаке за прибор чистачицâ и сабиралишта секундарних сировина (отпаде), и забрани њихове даље производње и увоза. У употреби су остале само латиничне машине. Сва документа која су грађани добијали од државе била су писана искључиво латиницом, што је додатно проширивало обим „стеченог рефлекса“.
-  У продавницама, етикете на индустријским производима биле су искључиво на латиници, што је у доброј мери код грађана уздрмало и њихово сећање на ћирилицу.
- Појава рачунара, који су дуго имали искључиво енглески језик, меније и латинска слова, код грађана је готово запечатила њихов интерес за ћирилицу.
- Кад су се појавили мобилни телефони, који као и рачунари нису имали ћириличне исписе нити могућност слања СМС порука на ћирилици, грађани то више нису ни примећивали, јер је „условни рефлекс“ већ био потпуно формиран.
- У Југословенској Народној Армији, оружаним снагама бивше ФНРЈ и СФРЈ, у прописима је важила „равноправност писама“, а која је у пракси изгледала овако:
- У војном школству: уџбеници, учила, дипломе – искључиво латиница.
- У војној администрацији: личне карте, сва документација, обрасци, формулари, партијске, здравствене књижице, дозволе за излазак у град,  техничке књижице за оружја, оруђа, возила и инжењеријске машине – искључиво латиница.
- Предмети који су појединцима и јединицама додељивани у знак признања – медаља одличног стрелца, заставице „Најбољи возач“, заставице „Најбоља јединица“, пехари у спорту – искључиво латиница.
- У војно-филмском центру „Застава филм“: сви документарни, наставни и играни филмови – искључиво латиница, итд до последње поре живота у тој војсци, чиме је половина српског становништва (мушкарци) већ била припремљена за живот без ћирилице. Једина ћирилица у тој „равноправности писама“ у војсци била је на писмима родитељâ војницима, јер је то једино место где ЈНА није у свом спровођењу одлука Новосадског „договора“ могла да изда команду „на десно равнајс“, и једино су војнички родитељи имали стварну слободу избора писма.

4

Ћириличне регистарске таблице до 1961. г.

Ево шта су нам о набавци ћириличних писаћих машина јавили Србин из Немачке и из САД:

Србин из Немачке:

„У Србији влада права антисрпска и антићирилична хистерија. Чињеница је да хрватском латиницом пишу необразовани, полуписмени људи. Из Немачке сам писма за Србију увек адресирао српском ћирилицом а само одредиште сам писао SERBIEN. Свако је стизало без грешке. Средином седамдесетих година мој стриц, професор немачког језика у Штутгарту, узалуд је покушавао да купи у Србији писаћу машину са српском ћирилицом. Када се вратио у Штутгарт, отишао је у неку фабрику која је производила писаће машине и у року од десет дана добио писаћу машину на српској ћирилици. Ја сам се убио објашњавајући својој сусетки, на жалост високо образованој, да постоје разне латинице и да се разликују као небо и земља. Да рогата слова имају само Чеси и Хрвати, да Италијани немају знак "Ј", да исти знак Шпанци изговарају као "Х", Немци "V" изговарају као "Ф", "Z" као "Ц". Када јој је из Немачке стигло писмо од унуке са нацртаним псом и натписом "Ово је мој ZUKO", схватила је да сам био у праву. Ми се сви морамо борити и објашњавати да хрватска латиници није светско већ локално писмо и да Срби пишу СРПСКОМ ЋИРИЛИЦОМ“.

Мој коментар:

То је баш било време када су у Југославији, по систему "партизанских телефона", од уста до уха па даље, преношена партијска наређења о повлачењу из употребе ћириличних писаћих машина и забрани њихове даље производње и увоза! Ја сам тада у Нишу купио ПРВУ И ПОСЛЕДЊУ ћириличну машину, производ "ТБМ Бугојно". Један лекар који ју је видео и пожелео да је и сâм купи, у књижари је добио одговор продавца:

- „Нема више“.

Продавац је човеку рекао оно што је знао, а оно што није знао је да их више неће ни бити, јер је ступио на снагу необјављени циљ Новосадског „договора“! А прави, а необјављени циљ тог домунђавања, а не "договора", је био искорењивање ћирилице из живота и памћења српског народа и њено замењивање хрватском латиницом. Нажалост, многи млади Срби баш ту хрватску латиницу данас сматрају за - српско писмо! И нервозно реагују када им само поменете „хрватску латиницу“.

Србин из Америке:

„Жељко, ја сaм с оцем отпутовао у Bеоград да сахранимо моју мајку 1986. на Новом гробљу у Београду, и то је био први пут после 23 године да сам био у Србији. Из детињства сам се сећао ћириличних писаћих машина мог ујка Душка, адвоката, па сам у Београду потражио српске писаће машине. Наравно, остао сам празних руку.

Кад смо се вратили у Њујорк, отишао сам у једну малу радњицу са писаћим машинама и наручио једну са српским словима. У року од једне недеље имао сам је! Мало после тога сам написао програм којим се мој Епсон игличасти штампач могао пребацити на било која слова или цртеже ако сте их „написали“ за штампач, тако да сам још раних 80-их година слао писма у Србију на ћирилици, пропорционалним словима као што су ова данашња, и то на игличастом штампачу што нигде није могло да се купи!

Као што сте ви успели да подесите старе мобилне телефоне да шаљу поруке на ћирилици кад је српска телефонија тврдила да „то није могуће", тако сам и ја слао моје на штампачима кад је српска наука тврдила да „није могуће“. Ето толико о старању српске државе о српској баштини - да би Србија била мала, слаба, отуђена, и тиме „елемент стабилности у региону““.

 

МОЈ  ПРКОС  „ЛИНГВИСТИМА  У  КОЖНИМ  МАНТИЛИМА“

 

Новосадски „договор“ као удружени злочиначки подухват код многих грађана је постигао свој циљ и створио код њих „стечени рефлекс“, да забораве на хиљадугодишње писмо свог народа и да наметнуто туђе писмо – хрватску латиницу – прихвате као „своје“.  Ја сам целог свог живота сасвим добро знао о чему се ту ради, и ни за тренутак ми мамац није могао да сакрије удицу, и мени нису могли да подвале. Никакви инсценирани „технички разлози“ ме нису могли спречити да било којим техничким средством пишем писмом свог народа – српском ћирилицом.

5

Моје унуче се игра на последњој нишкој ћириличној писаћој машини
„ТБМ Бугојно“ купљеној 1973. године.

6

Мој ћирилични рапидографски шаблон, производ Западна Немачка!

 

             7       8

                  Моја чековна карта                       Мој ZX Spectrum 1985. године

9

Нишке „Народне новине“ 12.10.2007. године.

10
Стари, једноставни и јефтини „Сименс“ пише ћирилицом 2007. године.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

11                12

Моје поруке на „Самсунгу“ и „Сони Ериксону“ из 2007. године.

 

13

Данашњи „андроид“ мог најстаријег унука.

14

Једна ћирилична тастатура мојих унука.

 

15

Друга ћирилична тастатура мојих унука.

16

Мој ћирилични рачунар.

 

17

Дедин унук кошаркаш.

Лингвисти у кожним мантилима су могли сломити само Србе којима је Југославија направила збрку у глави у погледу њихове националне припадности. Једну по једну, лукаво и подмукло су уклањали могућности писања ћирилицом у сваком новом техничком средству.  Па ипак, ко је хтео, могао је. Све остало су само изговори.

Није проблем „у техници“, него у српским главама!

18

Сахрана Александра Ранковића.

Српска ћирилица је отпорнија од сваког људског бића, и наДЖивеће све своје искоренитеље!  (Ето недостижне предности српске ћирилице: латиницом није могуће исписати реч „наДЖивети“!) Чак и гробару ћирилице његова породица је гроб обележила – писмом његовог народа!

За живота је протеривао то писмо, а оно га је сачекало и на оном свету.

Живела наша народна драгоценост – српска ћирилица!

 

 

 

                                                                                               Жељко Филиповић,
                                                                                               цирилизатор, Ниш.


Почетна страна

Чувари ћирилице 2012.-2014. Копирање са наших страница је дозвољено уз навођење везе ка копираном чланку