Tweet
ЋИРИЛИЦА У ПОПИСИМА
Пописи становништва српског народа су спровођени у разним временима и у разним државама у којима је српски народ живео. Јавно саопштавање резултата тих пописа од стране држава потпуно одсликава степен слободе српског народа да користи своје ћирилично писмо. У Хабсбуршкој монархији те прилике су се мењале, па је ћирилица бивала присутна или одсутна у складу са тренутном политиком Двора према Србима. У ДФЈ/ФНРЈ/СФРЈ те прилике су се такође мењале. Преломни тренутак је доношење Новосадског договора, па је после њега ћирилица у јавним саопштавањима резултата пописа имала третман баш као у Хабсбуршкој монархији у време немилости Срба или за врема рата против Србије и Црне Горе. Постјугословенске Хрватска, Црна Гора и Босна и Херцеговина су само наставиле са политиком Југославије започету Новосадским договором и придружиле су се у томе Хабсбуршкој монархији из времена немилости Срба. Тамо су Срби и данас у немилости.
ЋИРИЛИЦА У ПОПИСИМА СТАНОВНИШТВА –
ЛАКМУС ПАПИР СРПСКЕ СЛОБОДЕ
У средњем веку нигде у Европи нису вршени пописи становништва. Ту праксу су донели Турци, који су већ у првим вековима свог државног присуства на Балкану извршили и први попис у Србији. Српска власт је свој први попис спровела 1834. године. Овде ћемо приказати како је присуство или одсуство ћирилице у пописима српског становништва у разним државама тачно одсликавало степен слободе нашег народа у коришћењу свог ћириличног писма.
КНЕЖЕВИНА И КРАЉЕВИНА СРБИЈА
У ово време ћирилица је била неприкосновена као једино писмо у Србији, ничим није била ометана, па се и у пописима становништва појављује као једино писмо.
Тако је било кроз цело време постојања предјугословенске Србије. У Краљевини Југославији пописи су објављивани на оба писма, према конкретним деловима земље, па ни у Србији по овом питању ћирилица није била угрожена.
У Хабсбуршкој монархији режим је настојао да забрани српску ћирилицу и да Србе примора да преузму хрватску латиницу, али због одлучне, доследне и бескомпромисне привржености народа својој ћирилици режим је одустао од свог дотадашњег вишевековног пресловљавања српског народа, и од тада Срби више нису морали да се одазову суду ако им позив није био уручен баш на ћирилици. Од тада у Монархији је заиста најдоследније поштована равноправност језика и писама, па и српске ћирилице, чак и после анексије БИХ, све до напада на Србију 1914. г. Пописи у Босни и Херцеговини после Берлинског конгреса и давања Босне на управу Аустро-Угарској баш јасно показују ову првобитну намеру Двора да забрани српску ћирилицу и замени је хрватском латиницом и касније изнуђено одустајање од те намере.
Ко год је нападао Србију, нападао је и њену ћирилицу. Нападом на Србију 1914. г. ћирилица је била забрањена на целој територији Хабсбуршког царства, па и у окупираној Србији и Црној Гори. Хрватски и Босански Сабор да би се додворили Бечу доносе одлуке о забрани ћирилице и у овим двема покрајинама. Бечко Министарство рата објављује спискове погинулих царских војника и официра на свим фронтовима, али у тим списковима више нема забрањене српске ћирилице. Спискови се објављују на немачком, мађарском, чешком, пољском, украјинском, хрватском, румунском, словеначком, словачком и италијанском језику. Занимљиво је да им украјинска ћирилица није сметала, важно је само да више нема српске!
Окупацијом Србије и Црне Горе 1915. г. аустријски Царско-краљевски Војни генерални гувернман у Србији преузима и сву неоднешену архиву српске владе, па и објављене резултате пописа становништва у Србији. Погледајте ово шаренило печатâ и штамбиљâ на корицама књига са пописима становништва. Како је држава мењала име „Србија/Југославија,“ тако су овде додавани и одговарајући печати. „Народна библиотека у Београду“, „Библиотека Дирекције државне статистике“, „Краљевина Југославија, Библиотека опште државне статистике Београд“:
И окупатор је додао своја два штамбиља – „K.u.k. Militär-General-Gouvernement in Serbien“ и „Biblioteka Državnog statističkog ureda“. Оно „уреда“ показује да су Аустријанци довођење Срба у ред препустили Хрватима:
Повратком српске војске са Солунског фронта и истеривањем окупатора, у Србију се вратила и ћирилица. Али, не лези враже, прекоредни престолонаследник и врховни командант те победничке војске у жељи да буде краљ што веће државе није умео да разликује ослобођење од – поновне окупације! Уместо ослобођене Србије добили смо – Југославију! Уместо страних окупатора добили смо – окупаторе пуштене у кућу! Стварањем Краљевства СХС, царевина на издисају нам је утрапила у мираз и своје дотадашње становништво, па са њим и Броза, Кардеља и Бакарића, будуће прекоредне престолнаследнике који ће владати Југославијом кад партизани буду дошли на власт. Прождрљиви Карађорђевић је са миразом прогутао мамац – територију, али иза мамца је била удица – становништво друге вере, које је у претходној царевини било добар ђак својих вероучитеља и добро научило лекцију из мржње према православљу и ћирилици. Нови прекоредни престолонаследници су добро знали да сурово насиље царице Терезије и првог гувернера Босне Бенјамина Калаја да преслове Србе није дало резултате, па су се досетили да исти циљ постигну загрљајима и пољупцима братства-јединства – Новосадским договором из 1954. године.
НОВОСАДСКИ ДОГОВОР –
БРАНИТЕЉ ЈУГОСЛАВИЈЕ ОД ЋИРИЛИЦЕ
Опет нова држава и опет нови штамбиљи на пописима становништва! Све затечене печате нови управљачи су прецртали латиничним „ Poništeno“ и додали своја два знака Савезног завода за статистику: четвртасти „Bibliotreka SZS“ и овални „Savezni zavod za statistiku, Biblioteka“:
Од тада се присуство и коришћење равноправне ћирилице у животу нашег народа рапидно смањује. Пописи становништва за 1961, 1971. и 1981. годину, извештаји за Србију:
После разбијања Југославије и дезертерства 4 републике, у новој држави СРЈ/Србији и Црној Гори попис 2002. је опет на ћирилици.
И после Ђукановићевог дезертерства и останка Србије као самосталне државе извештај са пописа из 2011. је такође на ћирилици:
А самосталне Црна Гора и БИХ, ослобођене стега великосрпске буржоазије и српског хегемонизма, настављају да дишу пуним плућима:
Знам да ће сада неки наши сународници скочити на ноге лагане и напасти ме због израза „хрватска латиница“. Рођени и одрасли у планираном и смишљено инсценираном окружењу превласти латинице уз сву „равноправност писама и богатство двоазбучја“ стекли су уверење да је латиница – наше писмо, па кад ја кажем „хрватска латиница“, они повичу: „Не дамо им да нам украду нашу латиницу“! Таман посла и далеко било! Хрвати су фини људи да би нам „украли нашу латиницу“, ствар је наглавачке супротна: Они су нама увалили своју латиницу (Новосадски договор! Мамац и удица!), а ми занемарујемо нашу ћирилицу и ту уваљену латиницу сматрамо за „нашу“! Погледајте латиничне народе Хабсбуршке монархије: Немци, Мађари, Чеси, Пољаци, Словаци, Румуни, Италијани, Словенци, Хрвати, сви су они у саставу царске војске били у Србији као окупатори, и ако је циљ био да се Срби преведу на латиницу, могли су да изаберу било које од ових националних латиничних писама. Али окупатори су били џентлмени па су Хрватима препустили да нâс бизантинске барбаре „доведу у ред“, а Хрвати нису били луди да нам наметну немачку, румунску, пољску латиницу, него... па него шта – баш хрватску латиницу! Иначе бисмо ми данас писали „нашом латиницом“ као:
„Kakwe wese ima tschija je latiniza, bitno je da ße mi rasumemo!“
Phili…овај...
Жељко Филиповић,
Tschuwar tschirilize, Nisch!
Е, ово већ није хрватска латиница!
Почетна страна
Чувари ћирилице 2012.-2020. Копирање са наших страница је дозвољено само на ћирилици уз навођење везе ка копираном чланку