Почетак  Фото албум  


ОТВОРЕНО ПИСМО ПРЕМИЈЕРУ АЛЕКСАНДРУ ВУЧИЋУ

Двогодишње дете милује у крилу змију отровницу привучено шаренилом њених боја. Наш премијер толико лепо прича о нашој ћирилици да би је заволео и неко ко и не зна српски језик. Каже: „Наша ћирилица је толико лепа да никога не треба терати да је користи“. Међутим, гледање кроз кључаоницу сужава видике и диктира закључивање. Оно детенце се излаже животном ризику јер нема довољно сазнања о свом животном окружењу. Ни наш премијер, као и све генерације наших сународника рођене после Новосадског договора, није упућен у прилике са нашом ћирилицом, па док се она налази пред нестанком он говори о њеној лепоти као да је она неки музејски експонат. Она незадрживим корацима баш и иде према музејским полицама, а њој није место у музеју него у животу и деловању народа, као у предјугословенској Србији. Није довољно да премијер из публике бодри ћирилицу, треба да утрчи на терен и даје голове. Ми смо порадили на премијеровој обавештености о судбини ћирилице неби ли он порадио на њеној заштити и очувању.

Знамо, ако би неко пред дететом убио отровницу, оно би бризнуло у плач! Тако и наш премијер. Ишчуђује се зашто му се уопште говори о ћирилици. Зар није довољно што је она лепа?

***

Приликом Вашег представљања нове владе у Скупштини Србије први пут сте јавно говорили о ћирилици. Из Вашег излагања видели смо две ствари:

  • Ваш лични добронамерни однос према ћирилици и
  • Вашу необавештеност и непознавање прилика са ћирилицом код нас.

Српска ћирилица се налази пред истребљењем, а лични добронамерни однос према њој од стране премијера Србије нема никаквог значаја за њен опстанак, јер она већ преко 60 година и даље нестаје. Због Вашег непознавања прилика са ћирилицом Ви лично нисте ни свесни њене угрожености и за Вас је ту „све у реду“, а она и даље нестаје. Ми чувари ћирилице из Ниша осећамо као своју дужност да Вама лично, али и свим генерацијама које су у школу кренуле после Новосадског договора из 1954. године укажемо на прилике са српском ћирилицом у Хабсбуршкој монархији, Краљевини СХС/Југославији, ФНРЈ/СФРЈ као и постјугословенској Србији до данас. Необавештенима је лако манипулисати, што и Ваш лични пример јасно показује. Није довољно да нам премијер „воли ћирилицу“, да му је она „лепа“, јер Вашим „Ми бранимо оба писма“ поступате попут краве-шампиона која даје поток млека, а онда у то млеко – умочи реп!

Истребљење српске ћирилице није никакав „спонтани процес“, него смишљен, планиран, организован, финансиран и контролисан процес који је покренут из иностранства (Ватикан: „Само јеврејски, грчки и латински језик и њихова писма су достојни Библије и хришћанске вере, а остали језици и писма су ђавоља дела“); врата му одшкринули Карађорђевићи („Југославија важнија од Србије“, „Срби, Хрвати и Словенсци су три племена истог народа и говоре српско-хрватско-словеначким језиком“); прихватили га комунисти у ФНРЈ/СФРЈ међу којима су главну реч водили Броз, Кардељ и Бакарић („Раскрстили са великосрпском буржоазијом и великосрпским хегемонизмом“); а наставили га лингвисти и политичари безмало свих странака у постјугословенској Србији („Како ћемо са ћирилицом у Европу“, „Двоазбучје је наше богатство“). Господине Вучићу, имате две могућности: да се упознате са приликама са ћирилицом у разним државама у којима је наш народ живео у разним периодима, или да унапред одбаците ову нашу поруку и да се и даље уљуљкујете „богатством двоазбучја“ и тешите „равноправношћу писама“. Избор је Ваш, а остаће забележено да смо Вам скренули пажњу и да смо Вас упозорили.

Ћирилица је осуђена на смрт и пре него што је рођена! Ево шта је Ватикан као једина патријаршија у Западном римском царству оставио иза себе у погледу писама. Свима којима је донео хришћанску веру, „у пакету“ је наметнуо и латинско писмо! Тако су нестали ертурско писмо, британски огам, британске руне, скандинавске руне, германске руне, пољске руне, мађарске руне, глагољица, дубровачка ћирилица, хрватска ћирилица, босанска ћирилица („беговско писмо“), румунска ћирилица, филипинскo илочко писмо, писмо са Ускршњих острва, кинеско писмо у Вијетнаму, разна сликовна писма Средње и Јужне Америке, итд. Дакле, цела Западна Европа је очишћена од предхришћанских писама и наметнута им је латиница, као и земље на осталим континентима где су хришћанство донели шпански, португалски и француски католички мисионари.

Српски народ се први пут срео са нетрпељивошћу римокатоличке вере према његовом ћириличном писму још у Аустријском царству, у коме је католичанство била државна вера, па су се Двор, црква, судство, школство и војска свим силама обрушили на српски народ и његову православну веру, као и на јулијански календар и ћирилично писмо као обележја православне вере, са циљем да Србе одвоје од православне Русије. Ови насртаји су били најсуровији у време царице Марије Терезије, када је граничарски официр Филип Радотић био осуђен на смрт зато што није пристао да – пређе на унију! Србима је било забрањено:

  • Да у животу и школи користе своје ћирилично писмо;
  • да своју децу крсте у православној вери и у православним црквама;
  • да својој деци дају презимена на „ић“, па одатле и данашња презимена пречанских Срба – Бугарски, Петров, Бошков, Марков, Попов, Поморишац, Сувајац, Курјаков, Малешев, Перичин, Драгин, Каћански, и сл;
  • да своје мртве сахрањују на католичким гробљима, али да би било неприметније сахрањивања су забрањена дању, па су Срби то чинили кришом по шумама, утринама, крај путева, по својим двориштима, итд, јер зна се каква је у оно време била спремност народа на ноћни боравак на гробљу;
  • да своје цркве граде у православном стилу, и био је дозвољен само „барокни стил“ („језуитски стил“), па одатле све православне цркве на некадашњем простору Аустријског царства личе на католичке;
  • да се насељавају у одређене области и одређена насеља.

Поред ових изричитих забрана и насртаја на православље и ћирилицу, који су били нескривени и видљиви „из авиона“, коришћена су и прикривенија, префињенија, али лукавија и подмуклија средства. Под видом „финансијске уштеде“, Србима је било понуђено да своје књиге могу да штампају само у одређеној штампарији (унијатског јерменског мехитаристичког манастира!), која је била под контролом и утицајем двора, па су Срби више пута одбијали да преузму и користе такве „јефтиније“ и „православне“ књиге кад су видели да у њима има смишљених подвала и протурања католичких верских одредби. Када је Србин узимао новчани зајам, дискретно му је саопштавано да паре не мора да врати ако са породицом – пређе на католичку веру.

Па ипак, и у таквим најсуровијим околностима, Срби су ћирилицу неговали, користили, чували, бранили и преносили на своје потомке, јер су је сматрали за суштинско својство свог верског и националног идентитета. Када је после Берлинског конгреса 1878. г. Босна и Херцеговина предата на управу Аустро-Угарској, аустријски гувернер Бенјамин Калај је покушао да Србима одузме њихову ћирилицу и наметне им хрватску латиницу, али су Срби са својом православном црквом и својим грађанским сталежом томе пружили такав отпор, да је двор одустао од забране ћирилице, па после тога Срби више нису морали да се одазову суду ако им позив није био уручен баш на ћирилици! У време највећих опасности за српску ћирилицу, она је била сигурна, јер су је Срби сматрали за суштинску одлику свог бића, као хлеб насушни, као ваздух који се дише, као свој живот!

У Краљевини Југославији краљ Александар, „лингвиста са сабљом“, је би спреман да уважи предлог „дворског лингвисте“ Јована Скерлића да „три племена истог народа“ пређу на екавицу и латинично писмо, који би заједно чинили – југословенски језик! Краљев учитељ Александар Белић је једва успео да га одврати од те намере.

У партизанској Југославији главну реч су водили Јосип Броз, Едвард Кардељ и Владимир Бакарић, „лингвисти у кожним мантилима“, бивши аустро-угарски поданици одрасли на мржњи према православљу и ћирилици. Сад су пред собом имали одрешене руке и чисте путеве да спроведу искорењивање ћирилице. Можемо слободно рећи да је за комунистичку власт искорењивање српске ћирилице било међу задацима са приоритетом, попут национализације великих приватних предузећа, фабрика и црквене имовине; попут суђења ратним злочинцима, домаћим издајницима и сарадницима окупатора, итд. Наравно, искорењивање српске ћирилице никада није јавно саопштавано као циљ, него је спровођено прикривено, заоденуто у обланду „остваривања националне равноправности“ и клицања „братству и јединству“. Тек у јануару 2011. године наш сународник који 40 година живи у иностранству је открио једну америчку магистарску тезу, извештај ЦИЕ о раскиду Тита са Стаљином (Mehta, Coleman Armstrong, “A Rat Hole to be Watched?” CIA Analyses of the Tito - Stalin Split 1948-1950. – стр. 148), из које се види да је комунистичка власт већ на самом почетку свог „мандата“ имала у плану истребљење српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом:

Mehta, Coleman Armstrong, “A Rat Hole to be Watched?” CIA Analyses of the Tito - Stalin Split 1948-1950. – стр. 148

Агент ЦИА-е препричава разговор између америчког амбасадора у Југославији Џорџа Алена и југословенског министра културе:

„У то време Џорџ Ален ме је једног дана замолио да преводим министру културе. Рекао је: „Зашто, ако већ желите да раскинете с Русијом, не назначите да ће школовање бити и на ћирилици и на латиници, и постепено искључујете ћирилицу да покажете да сте начинили тај раскид“? Он је на то рекао: „У извесном смислу, ми то и чинимо. Осигуравамо да свако дете у Југославији научи латиницу, а онда ће се ствари одвијати саме од себе.“ То је указало на његов дугорочан приступ овом проблему“.

И почело је спровођење „дугорочног приступа овом проблему“:

  • Из Морзеове телеграфије и радио-телеграфије избачена је дотадашња српска ћирилица са 30 знакова за 30 гласова српског језика и замењена „неутралном“ латинском абецедом са само 26 знакова.
  • Телепринтери у војсци, на Пошти и по предузећима су имали искључиво латинске тастатуре, што је по дефиницији искључивало могућност коришћења ћирилице.
  • Телевизија Београд је првих 20 година свог постојања, од 1958 – 1978. године, користила искључиво хрватску латиницу у својим програмима, иако су сви остали републички ТВ центри слободно користили своје језике и писма. Бројне генерације српског народа су рођене и одрасле а да на телевизији нису виделе ни једно ћирилично слово, што је код њих већ створило „стечени рефлекс“ да је ћирилица „застарело, превазиђено и за савремену технику неупотребљиво писмо“.
  • До 1961. године регистарске таблице на возилима су означавале републике: S = Словенија, H = Хрватска, БХ = Босна и Херцеговина, ЦГ = Црна Гора, С = Србија и М = Македонија, што значи да су чак 4 републике имале ћириличне регистарске таблице, а од 1961. године таблице су означавале градове, и све су само на латиници.
  • Без остављања писаних трагова, чак и без телефонских разговора, само у личним сусретима републичких, среских, градских и општинских секретара Партије, усменим путем „у четири ока“ преношена су наређења власти о повлачењу из употребе ћириличних писаћих машина, па чак и најновијих, и њиховом склањању у подруме, магацине, складишта, буџаке за прибор чистачицâ и сабиралишта секундарних сировина (отпаде), и забрани њихове даље производње и увоза. У употреби су остале само латиничне машине. Сва документа која су грађани добијали од државе била су писана искључиво латиницом, што је додатно проширивало обим „стеченог рефлекса“.
  • 19.1.1974. године смењен је декан Економског факултета у Нишу зато што је тражио да се ћириличне писаће машине „пусте из затвора“ и врате у употребу. И то смењивање је било застрашивање Срба да не ометају спровођење „дугорочног приступа овом проблему“.
  • У продавницама, етикете на индустријским производима биле су искључиво на латиници, што је у доброј мери код грађана уздрмало и њихово сећање на ћирилицу.
  • Појава рачунара, који су дуго имали искључиво енглески језик, меније и латинска слова, код грађана је готово запечатила њихов интерес за ћирилицу.
  • Кад су се појавили мобилни телефони, који као и рачунари нису имали ћириличне исписе нити могућност слања СМС порука на ћирилици, грађани то више нису ни примећивали, јер је „стечени рефлекс“ већ био потпуно формиран.
  • У ЈНА (Југословенској Народној Армији, оружаним снагама бивше ФНРЈ/СФРЈ) у прописима је важила „равноправност писама“, а која је у стварности изгледала овако:
    • У војном школству – уџбеници, учила, дипломе – искључиво латиница;
    • у војној администрацији – личне карте, здравствене и партијске књижице, обрасци, формулари, дозволе за излазак у град, техничке књижице за оружја, оруђа, моторна возила и инжењеријске машине – искључиво латиница;
    • предмети који су појединцима и јединицама додељивани у знак признања
    • медаље одличног стрелца, заставице „Најбољи возач“, заставице „Најбоља јединица“, пехари у спорту – искључиво латиница;
    • војна штампа, периодика и стручни часописи – искључиво латиница;
    • у Војнофилмском центру „Застава филм“ сви документарни и наставни филмови искључиво латиница, итд до последње поре живота у тој војсци.
    • Једино место где је постојала ћирилица била су родитељска писма војницима. То је једино где војска није могла да изда команду „На десно равнајс“, или „Равноправност напред, ћирилица – СТОЈ“! Међутим, године 1980. (Тито је још био жив!) војници и морнари у гарнизону Пула су приметили да родитељска писма војницима која су била адресирана ћирилицом – нису доспевала у касарне! Неки дежурни „чувар ћудоређа“ је био на таквом месту да је могао да цензурише војничку пошту и да ћирилична писма скреће у отпад.
  • Телетекст на телевизији и дан-данас не постоји једино на српској ћирилици. Руси, Грци, Хрвати, Бугари, Македонци и остали европски народи немају „техничких проблема“ да на телетексту користе своја писма.

Све то уопште није било ни „случајно“ ни „спонтано“. Све је то било спровођење одлука Новосадског „договора“ из 1954. године, лукаве и подмукле досетке југословенског комунистичког руководства, тачније „аустро-угарске тројке“ која је практично владала Југославијом. Уместо провидних сурових метода насиља Марије Терезије, они су одабрали да исти циљ постигну братским загрљајима и пољупцима „братства и јединства и националне равноправности“. Новосадски „договор“ је имао своје објављене циљеве – „равноправност писама и богатство двоазбучја“ – и своје необјављене али стварне циљеве – искорењивање српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом!

Хрвати никад нису марили ни за „равноправност писама“, ни за „богатство двоазбучја“. Та подвала је важила – само за Србе! Зато једино Срби и данас уче друго писмо! У Хрватској су одмах после разбијања Југославије избацили ћирилицу из школских програма, а Срби разбијањем Југославије ништа нису приметили! Они и даље „говоре српскохрватским језиком“ и даље се држе „равноправности писама“! Својим рођењем и одрастањем у диригованом и контролисаном окружењу искључивости латинице у „равноправности писама и богатству двоазбучја“ Срби стасавају уз заблуду о „нашем писму“, па су данас спремни да се туку за туђе у уверењу да бране своје! Господине Вучићу, ово важи и за Вас! Зато сте и „поносни што браните оба писма“! Такви Срби, кад одрасту, сами ће постати запрега упрегнута у Ватиканска кола и сами ће наставити да искорењују српску ћирилицу и да „као своју“ користе хрватску латиницу! А и ако буду писали ћирилицом, неће примећивати њено нестајање и неће бити никаква сметња њеном даљем искорењивању. Господине Вучићу, и ово важи и за Вас.

Године 2010. ученици трећег разреда основне школе у Нишу су на крају школске године на табли исписали поруку захвалности својој учитељици, и сви су се потписали. Родитељ који је дошао да свом детету честита завршетак школске године видео је да су се од 30 ученика само два детета потписала писмом свог народа, писмом на коме су се описменили – „равноправном“ српском ћирилицом. У другом разреду су учили туђе писмо, а у трећем су заборавили своје. Ето правог циља седатива о „равноправности писама и богатству двоазбучја“ – да подвали! Чим су научили туђе, сместа су заборавили своје! Премијер Вучић, додуше, није заборавио своје, али не примећује нестајање ћирилице. Он „брани оба писма“ и даље верује у „равноправност писама“, у „равноправност“ готово јединог присутног и готово непостојећег!

И, циклус из времена рођења њихових родитеља се понавља и наставља. Ватикан је знао: у првој генерацији ће имати противнике; у другој генерацији противници ће ћутати; у трећој генерацији унуци бивших противника ће постати добровољни сарадници сопственог окупатора, запрега добровољно упрегнута у ватиканска кола, и сами ће наставити да искорењују ћирилицу и да уместо ње користе хрватску латиницу. Овим је Ватикан постигао савршенство окупације – да окупирани преузме на себе чување тековина сопственог окупатора! Да добровољно настави да живи под окупацијом!

После Новосадског „договора“ ни један учитељ, наставник или професор није српској деци рекао зашто она за свој језик уче два писма. У почетку то нису смели да кажу, јер су се бојали за своја радна места, а касније, кад су и сами рођени и одрасли на искључивости хрватске латинице уз подвалу о „равноправности писама и богатству двоазбучја“, то нису ни знали да кажу, па су деца одрасла на заблуди да је и латиница – српско писмо. Међу том децом је и данашњи премијер Вучић. Због тога данашњи Срби нервозно реагују кад чују израз „хрватска латиница“. Просветни радници већ много генерација ни сами не знају како је дошло до тога да се у Југославији користе два писма, и ко је шта унео у Југославију као мираз, па српска деца нису ни могла да сазнају да су у Југославију Срби унели своју хиљадугодишњу ћирилицу, а Хрвати своје треће писмо – двовековну латиницу, јер су и сами претходно вековима писали глагољицом, па и ћирилицом! Али то данас не знају ни сами Хрвати – да су претходно вековима писали глагољицом и ћирилицом – па онда младим Србима не можемо ни замерити што то не знају. Вичу: „Хрвати хоће да нам украду ћирилицу“ а нису ни свесни да су управо Хрвати њима увалили своју латиницу! А лингвисти из времена комуниста су то српско незнање злоупотребили, па су српском народу подвалили тако што су истинити Белићев став: „Ми Југословени имамо два писма“ жонглерски преокренули у подвалу: „Ми Срби имамо два писма“! И данашњи лингвисти свесно настављају са овом подвалом, па су чак отишли и корак даље – измислили су и „српску латиницу“! Ту „српску латиницу“ је први пут у писаној историји српског језика у Правопис Матице српске из 2010. г. унео Мато Пижурица по наруџби војвођанског аутономашког руководства, за шта је добио – награду за животно дело! „Српска латиница“ – дијагонала троугла! „Српска латиница“ – муслимански чварци! „Српска латиница“ је зубна протеза која је Србима уграђена после претходног насилног избијања здравих зуба!

Господине Вучићу, Ви са ставом „чувајмо ћирилицу али не напуштајмо и латиницу“ мени личите на претпостављеног лекара који би лечењу болесника приступао са ставом „и болесник и вируси“! Нашу ћирилицу не угрожава ни готица, ни грчко, ни арапско, ни јерменско па ни латинско писмо; њу угрожава хрватска латиница, или, бираћу речи – друго писмо српскохрватског језика! И сад како мислите да сачувате „и болесника и вирусе“? Док ћирилица пред нашим очима нестаје, наши „верници богатства двоазбучја“ више стрепе и страхују од помисли на замишљени нестанак латинице него што маре за реални и већ очигледни нестанак ћирилице. Ви кажете: „Хоћемо ли да поскидамо оних 25.000 латиничких фирми у Србији? Нећемо да будемо као други“! Баш овде се види Ваша неупућеност и недораслост! Ово је наседање на свршени чин и замена теза. Уопште се не ради о потреби „скидања већ постављеног“, него о организованом поступању од данас па даље. Да су нам се деца рађала у друкчијем окружењу – да су од прве појаве рачунара и мобилних телефона имали на располагању ћирилицу (а нису!) – онда би и исписивање фирми данас имало друкчији ток.

Немојте да дрхтите пред страним фирмама које су код нас на латиници. Оне су код нас на латиници, јер смо их ми на то навикли. Ништа стране фирме немају против домицилних писама у земљама у којима послују и зарађују. То се само наши „ђаци Новосадског договора“ и „верници богатства двоазбучја“ у коме нема ћирилице, па и Ви господине Вучићу са њима, бојите сопствене ћирилице пред странцима као да је наша ћирилица шугава. Погледајте како у свету стране фирме, па и најмоћније светске фирме, сасвим лепо своје фирме и натписе на производима исписују на писмима народа чије гостопримство уживају!

 Турска фабрика тепиха у Ростову, Русија:

Турска фабрика тепиха у Ростову, Русија

 Русија:

Русија - Уникредит банка - ћирилицом!

 Бугарска:

Бугарска - Банка Пиреос - ћирилицом!

 Индија:

Индија - Мекдоналд

 Израел:

Израел Мекдоналд

 Арабија:

Арабија Мекдоналд

 Грузија:

Грузија Мекдоналд

 Грузија, Русија:

Грузија, Русија - банке

 „Карлсберг“ и „Кока кола“ – Израел, Кина, Кореја, Тајланд, Русија:

„Карлсберг“ и „Кока кола“ – Израел, Кина, Кореја, Тајланд, Русија

 Русија:

Русија - Рајфајзен банка

 Јапан:

Јапан

 „Кока кола“ на разним језицима:

Кока кола

Да ли сада видите да се и светски привредни гигант „Кока кола“ и у Израелу, Тајланду и Кореји, а камоли у већим земљама, представља на домицилним писмима без и најмањег зазора? А код нас се ради о томе да наши људи који раде у страним фирмама код нас желе да „изгледају светски“ па жртвују нашу ћирилицу не би ли у огледалу сами себи били допадљивији! То су оних 25.000 Фема које се преслишавају „Микофо“! Странцима ни код нас не би био проблем да пишу као у другим земљама писмом земље у којој остварују профит.

Рецимо да ови ђаци Новосадског договора нису злонамерни, па ни премијер Вучић. Они мени личе на мајку која толико воли своју бебу да је тако снажно пригрли уз груди да је – удави! Нити Вучић има нешто „против ћирилице“, нити мајка има нешто „против своје бебе“, али обоје неспретним, непромишљеним, трапавим и незграпним поступањем постижу ефекат супротан од очекиваног. Последице трпе беба и – ћирилица.

Господине Вучићу, живећи у земљи у којој је изврдавање ћирилице постало ствар „престижа“ банке су нам постале тврђаве латинице непробојне за ћирилицу, њихови запослени добијају копривњачу кад им поменемо могућност коришћења ћирилице у изради банкарске документације и новчаних картица. Резултат је поразан – новчане картице које се издају грађанима су праве наказе. Ја нисам „Зељко“, нисам ни „Филиповиц“, супруга ми није „Снезана“, улица нам није „Воздова“, град нам није „Нис“, а наша мутава држава раскошно украшена „богатством двоазбучја“ све то сматра за нормално и ништа не примећује! Да ли је немогуће да брачни пар чине Мића Ђорђевић и Мица Ђорђевић и да обоје отворе себи текући рачун у истој банци? Шта мислите, како ће им писати имена на картицама? Наравно, код оба супружника писаће исто – Mica Djordjevic! Како ће супружници знати која је чија картица? Ко ће ту бити Мића а ко Мица? За утеху остаје им да буду „поносни што имамо два писма“! Крај две здраве ноге на силу храмљемо; крај два здрава ока на силу чкиљимо. Постали смо богаљи – добровољци!

Господине Вучићу, ако сте уопште читали овај текст и стигли довде, знам да ћете се осећати као човек који је тек накнадно сазнао да су људи за које је мислио да су му прави родитељи, уствари били његови усвојитељи и хранитељи! Целог живота је гледао труд и пожртвованост тих људи док су га подизали, хранили и школовали, а онда одједном – запрепашћење! Тим људима је замерио само једну ствар – што му нису много раније рекли истину! Ето, чак иако са закашњењем, ми смо Вам рекли истину и знамо да ћете је доживети као ударац. Покушајте да смогнете снаге да не посрнете и да за ћирилицу учините и нешто много корисније него да је само „волите“. Немојте да се устручавате пред оних 25.000 Фема, правим власницима страних фирми наша ћирилица не смета. Улог је превелик и ненадокнадив – нестанак наше ћирилице!

Ја не жалим да нестану српски лингвисти и српски политичари. Ја жалим да нестане – српска ћирилица!

Жељко Филиповић, „Чувари ћирилице“ Ниш.


Почетна страна

Чувари ћирилице 2012.-2014. Копирање са наших страница је дозвољено уз навођење везе ка копираном чланку