Почетак  Фото албум  


Промена вере – промена нације, покатоличени па похрваћени Срби

ПЕТАР ПРЕРАДОВИЋ (1818 – 1872)

Хрватски пјесник Петар Прерадовић, у своје доба легендарни Прерад, и књижевним и животним је дјелом представник романтичарског времена. Потјече из часничке граничарске обитељи православне вјере. Рођен је 19. ожујка 1818. у Грабровници, селу тадашње Вараждинско-ђурђевачке шесте пуковније. Био је врло живахно дијете, али и помало болежљив, што га је пратило цијели живот. Након завршене пучке школе у Ђурђевцу и Грубишном Пољу, Прерадовић наставља школовање у војничком заводу у Бјеловару, а затим и на војној академији у Бечком Новом Мјесту (1831.-1838.), у којој је био међу најбољим питомцима. Тијеком боравка на академији прелази с православне на католичку вјеру што је било увјетовано њеним статутом.

-----------------------------------------------------

Велиша Раичевић Псуњски:

 Хрвати у светлу историјске истине, Београд, 1944:

 

Додуше, за Прерадовића хрватска историја („Хрв. Лист“ од 4. VII 1939.)
признаје да се 1818. године родио у православној граничарској породици у
Грабовници, али сматра да се прелазом католичанству за време војничких наука у Бечу претопио у Хрвата.

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------

СВЕТОЗАР БОРОЈЕВИЋ (1856 – 1920)

 Витез од Соче

 Пише: доц. др. сц. Хрвоје Грачанин

 Светозар Боројевић (њемачка иначица презимена гласи Бороевић) прослављени је аустроугарски ратовођа из 1. свјетскога рата, једини Јужни Славен у Аустро-Угарској Монархији који се довинуо до чина фелдмаршала (војсковође) и био одликован највишим царским (аустроугарским и њемачким) одличјима. Својим је ратоводственим генијем спашавао аустријске бојишнице од слома. Особито се истакнуо на Сочи, успјешно водећи обрамбене бојеве против Талијана, што му је донијело звучни надимак - Лава са Соче.

 Светозар Боројевић родио се у граничарској обитељи у селу Уметићу, недалеко од Костајнице, тада дијелу Војне крајине, на заповједном подручју Друге банске пуковније. Датум рођења није сигуран, но вјеројатно је 13. просинца 1856. године. Отац Адам Боројевић био је десетник у 4. умјетничкој сатнији, а мајка Стана рођена пл. Коварбашић од Зборишта била је кћи граничарског натпоручника Адама пл. Коварбашића и родом из племићке граничарске обитељи из села Бојна код Глине. Светозар Боројевић је по мајчину родном мјесту узео 1905. придјевак "од Бојне", стекавши темељем одликовања право на племићки наслов.

 Крштен је у православној цркви, по свој прилици парохијској цркви у селу Меченчани, гдје му је отац обављао војну службу. Унаточ подријетлу, Светозар Боројевић се, стасавши, опредијелио за хрватство и до краја живота се сматрао Хрватом, па га с правом својатати могу и Хрвати и Срби.  

ВИКИПЕДИЈА:

Рођен је у Уметићу, (Војној граници), у српској православној породици. Отац натпоручник Адам Боројевић, родом из села Кнезовљани, које се налази поред села Боројевићи и Уметић, код Костајнице, био је граничарски официр, у војној служби био од 1845. године, када је ступио у 2. банијски граничарски пук (Grenzinfanterie Regiment number 11), да би наредник постао маја 1849. године, када је примио Сребрну медаљу 1. реда, вероватно за заслуге у борбама против Мађара на подручју Мађарске и данашње Војводине, а 1869. године унапређен је у поручника и 1872. године натпоручника (Oberleutnant)[4]. Извесно је пре женидбе добио први официрски чин.

Мајка Светозара Боројевића била је Стана Боројевић, рођ. пл. Коварбашић од Зборишта, кћерка граничарског натпоручника Адама пл. Коварбашића од Зборишта [5], родом из племићке српске православне породице из села Бојна код Глине. По мајчином родном месту Светозар Боројевић је узео предикат „од Бојна“ када је 1905. године, на основу одликовања, добио право на племство..

Уочи Првог светског рата Франковци, следбеници Јосипа Франка, антисрпски расположени Хрвати, разорили су надгробни споменик родитеља Светозара Боројевића, на православном гробљу у Петрињи.

У Другом светском рату од Боројевића из Кнезовљана, где је рођен отац Светозара Боројевића, на списку убијених у концентрационом логору Јасеновац Независне Државе Хрватске, је 35 Боројевића, од укупно до сада евидентирана 442 Боројевића. Од српске породице Коварбашић на списку убијених у концентрационом логору Јасеновац су 24 члана.

Молба за пријем у војску Краљевине СХС

Један број аустроугарских генерала и официра примљен је у новоформирану војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, као што су били командант ратног ваздухопловства Аустроугарске генерал Милан Узелац, Рудолф Мајстер, адмирали Метод Кох, Драгутин Прица и др.

Молба фелдмаршала Светозара фон Боројевића да буде примљен у нову војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, коју је упутио преко команде у Целовцу, лета 1919. године, била је одбијена. Војвода Живојин Мишић сведочи да је до тога дошло због „противљења једног министра из Хрватске".

Живео је у Клагенфурту (нем. Klagenfurt) у Аустрији, где је и умро 1920. године у великом сиромаштву. Као аустријски генерал није био добродошао у новоформираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Међу аустријским војним редовима је кружила и прича да је извршио самоубиство утапањем у Врбском језеру. Сахрањен је у Бечу у гробу који је платио свргнути цар Карло I.

Контроверзе

Аустроугарски фелдмаршал Светозар Боројевић од Бојне је без сумње био један од најуспешнијих војсковођа у Првом светском рату, што су му признавали како савезници тако и друга страна у рату.

Међутим, у његовом случају, на самом крају Аустроугарске, и аустријском војнику српског порекла са највишим чином у историји службе српских граничара у Војној крајини и после ње, догодило се да се налази на челу непријатеља Србије, Црне Горе, Русије и њихових савезника. Док су многи његови војници и сународници, православни Срби пребегли из аустријске у српску или руску војску, Боројевић је до краја остао веран аустријској круни, само што је та верност српских крајишника, која је имала неког смисла док Срби нису обновили своју државу 1804, изгубила сваки смисао у XIX веку.

Сачувана су писма на основу којих би се могао стећи утисак да Боројевић говори о себи као о Хрвату 1918, на којима се посебно инсистирало на загребачкој изложби поводом 150. годишњице рођења Боројевића 2006. Што се личних писама тиче, изгледа да је реч о преводима са немачког, на ком је већина аустроугарских генерала јужнословенског језика комуницирала. Постоје нека писма у којима говори како је читао писмо на хрватском језику и сл. Највише у прилог тој тези иде један телеграм у време општег хаоса, након распада Аустроугарске, којим се обраћа тек формираном Народном вијећу Словенаца, Хрвата и Срба 1. децембра 1918, упозоравајући на неке одредбе о железничком саобраћају које у препису гласе овако „последице ће бити катастрофалне за јужнославенска подручја јер ће хорде недисциплиниране војске и Талијана, који се не могу у овом тренутку зауставити, нахрупити преко Крањске и Хрватске и зато вас молим не као генерал, не као посљедси син земље већ као домољуб који своју домовину воли исто тако као и сваки други Хрват...". Остаје питање и за овај случај, колико је добро уопште говорио или писао на српском/хрватском, и да ли је ово писмо он писао, или, како је то обично било његов ађутант, можда Славко Кватерник и сл.

 

С обзиром да је био веран поданик Хабзбурга, аустријски генерал који је у приватном животу говорио на немачком, умро као држављанин Аустрије чија смртовница је на немачком као и сви натписи на гробу, могао се осећати Аустријанцем, Мађарем, јер је у Аустроугарској скоро цела територија бивше Војне крајине у којој је рођен припала Мађарској, а и припадао је мађарском племству, Хрват јер се могао осећати становником Бановине Хрватске, која је као део Мађарске (Угарске) била део Аустроугарске. Ни за једну од ових теза нема довољно потврда из до сада доступних докумената. Извесно је да је био у пријатељским односима са више аустријских високих официра од којих су неки били рођењем етнички Хрвати као што је случај његовим ађутантом Славком Кватерником или Саркотићем од Ловћена или Срби као Павле Пухало од Брлога или Милан Узелац. Неки од њих који су доживели Други светски рат, без обзира на то да ли су били рођењем Срби или Хрвати постали су генерали НДХ, а неки од Срба су се експлицитно изразили тада као Хрвати, па и прешли у католичку веру, иако је свима било познато да су српског порекла. Питање је како би се опредељивао Боројевић да је доживео Други светски рат.

У сваком случају извесно је да су Боројевићи били српска православна породица и да је он рођен у тој породици од српског оца и српске мајке православне вероисповести у парохији митрополије карловачке Српске православне цркве.

Иако је служио монархији, као Србин, није био прихватљив антисрпски расположеним Хрватима - Франковцима, који су уочи Првог светског рата разорили надгробни споменик његових родитеља на православном гробљу у Петрињи.

Од Боројевића из Кнезовљана, где је рођен отац Светозара Боројевића, као и из других околних села бројне су жртве концентрационог логора Јасеновац Независне Државе Хрватске. Само из Кнезовљана на списку убијених у логору Јасеновац је 35 Боројевића, укључујући и децу. Очигледно је да управа логора концентрационог логора Јасеновац није имала дилеме којем народу и којој вери припадају Боројевићи.

------------------------------------------------------------------------------------------------------------

ВИД ДОШЕН (1720 – 1778)

 Ђуро Шурмин, Повјест књижевности хрватске и српске 1898.

 Вид Дошен рођен је у селу Трибњу подно Велебита 1720. године, а умро 06. 04. 1778. године у Дубовику код Славонског Брода. Школовао се у Загребу и Грацу. Након завршене теологије, постао је свећеником у Сењској бискупији. За свећеника је заређен 1744. год. Служио је као капелан у Загребачкој бискупији , гдје је постао кућни капелан обитељи грофова Пејачевића.

Дошени припадају буњевачком роду, а углавном су у време великих сеоба буњевачких родова населили Подгорје, Смиљан, Ловинац, Билај и Госпић. Што се Дошена Буњеваца тиче, Ј. Ердељановић, у књизи "О пореклу Буњеваца", пише о Дошенима да их, и католика и православних, има у Подгорју и Лици, да су православни око 1683. примили католичанство. Лопашић пак тврди да су Дошени пореклом из северне Далмације и наводи православне Дошене и Дошеновиће у западној Босни. Етнограф Васо Бановић у својој књизи „Гацка долина с околним пољима“, у издању Главног савеза српских земљорадничких задруга, (Загреб 1932) утврдио је да су православног и српског порекла Трибањске породице Дошен, Узелац, Пејновић, Бабић, Анић, Биондић и Вукелић. Занимљиво је да су мештани Трибња говорили икавским изговором српског језика.

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------

ПОП МАРКО МЕСИЋ (1640 – 1713)

 Марко Месић је хрватски свећеник, поријеклом из Брињског краја, који је 1689. године организирао и дигнуо народ на устанак за коначно ослобођење од Турака. Под његовим је водством банска и граничарска војска ослободила Лику и Крбаву.

 Месићи су једна од највећих и најпознатијих брињских родовских заједница. Из овог рода потекли бројни часници који су носили високе чинове аустријске крајишке војске, али и цивилни дужносници о којима ће овдје бити ријечи. Најчешће их затјечемо као часнике у Личкој и оточкој пуковнији, а касније и у Огулинској. Први пута спомињу се у попису брињске војне посаде из 1551. године, када је забиљежен Иван Месић. Лопашић их наводи у повијесним документима из 1642. када је у Брињу војвода Марко Месић. Године 1645. спомиње се као члан брињске посаде и Блашко Месић Наводе се и године 1645. приликом дијељења брињског подручја између Хрвата и досељених Влаха. Тада се спомиње племић Марко Месић (види: Досељавање Влаха). Војвода Марко Месић спомиње се 1672. као “Буркграф брињски” (Лопашић ИИ. стр.349).

-------------------------------------------

 С. Јарчевић:

Стигли су предвече у Обровац до куће поред српске цркве. Ту је становао Мирко Челебић, очев добар пријатељ, пореклом из Херцеговине. Видео их је и изишао пред капију. Изљубили су се. Мирко је данима раније био упознат с њиховим доласком. Назвао им је Бога и одмах им саопштио да ће сутра бити венчани и да ће кренути у Аустрију, у Госпић. Увео их је у кућу, где су их поздравиле: баба Марта, Миркова мајка и Лепосава, Миркова супруга, кћерка Радојка и синови Петар и Добросав. Саво и Цвита су били изненађени овако добром организацијом. Питали су се, па је ли могуће да ће сутра бити у Аустрији и да им је све обезбеђено? Мирко је то све потврдио и пружио им је кесу аустријских златника и сребрењака, рекавши да им је то послала тетка Стана. Тада и Цвита извади завежљај и рече да је и њој мајка, крадом од ћаће, пунила кесицу с млетачким новцем. Ту вече их је Челебић упознао да се у Обровцу налази неколико стотина православних Срба, највише с подручја Макарске, које православни поп Марко Месић води у Госпић и околину. Рече им да је Месић омиљен у народу и да му људи љубе руке и сваку стопу куд корача, јер спасава српски народ. Чак је и многе потурчене Србе с Удбине вратио у православље, а неке и у Почитељу и у Перушићу. Намерава да подигне православне цркве у Лици, где их год нема, а где се досељавају Срби. Саво и Цвита се загрлише пред свима у кући. Захвалише на свему Мирку Челебићу и обавестише да желе да се венчају. Питају за кумове, а Мирко им одговори да предлаже за кума сина Добросава, а за куму једну сусетку Верицу Бибић. Позваше и Верицу. Била је то лепа девојка од осамнаест година, за коју Мирко рече да је испрошена и да јој будући супруг тренутно борави, с неким трговцима, у Бечу. Зове се Јанко Петрић.

 Сутрадан, Челебићи и Бибићи, са Цвитом и Савом, по православном обичају, уђоше у црквено двориште. Ту је било стотине и стотине жена, људи и деце. И оних који ће кренути с попом Марком Месићем пут Госпића и Обровчана. Кад се појавио Марко Месић, сви пођоше према њему... љубе му руку, а он све благосиља. Венчавало се још десетак парова. Цвита и Саво су последњи. Није се знало да ли ће стићи, или не. Мирко их представи попу Месићу, а они му целиваше руку. Поп Марко их благосиља и рече да зна све о њима. Утеши их:

 „Вјенчаћу вас. Не признајемо прекрштавање Цвитино, нек' враг носи фратра Мату“.

Саво и Цвита су се сместили у Госпићу. Купили су једну турску кућу. Нису желели да чекају да их власти сместе, јер би морали причекати који месец. Овако, били су на миру. Сами самцати. Необично за српску кућу, у којој је, одувек, било више чељади, а ретко кад само брачни пар. Сави су признали и чин из млетачке војске, па је одмах запослен у крајишкој аустријској војсци, која је чувала границу према турској Босни. На велику срећу, Цвита је 1700. године, 15. августа, родила два сина. Крстили су их у госпићкој Цркви Светог Јована и дали им имена: Марко и Цвијо.

 По некој судбини, наишао је поп Марко Месић и он их је крстио. За ово крштење је замолио госпићког попа Тодора, који му то није могао одбити.

 Поп Марко Месић је имао кућу у Брињи. Аустријски цар Леополд Први га је, због великих заслуга за државу, одликовао и прогласио га племићем – хрватског капистрана. Доделио му је феудална имања: Мушалук и Толиће. Од тад је поп Марко Месић све чешће боравио у Бечу. Кад би долазио у Госпић, обавезно је посећивао Саву Жеравицу и с њим радо разговарао, говорећи да је Саво видео света и да је гледао како се мучи и пати српски православни народ – и у Турској, и у Млетачкој, па, ево, и у Аустрији. Тако је једном бануо и 1701. године. Позвао је поп и Цвиту на разговор. Нашироко се распричао:

 „Видите, разговарао сам с аустријским царом и он је спреман да помогне нашем народу. Поштује он Србе и цени их и као ратнике и као раднике. Србима ће он много још помоћи, а они само да послушају један његов савет. А то је... да остану они у својој православној вери, да одлазе у православне цркве, али само да признају за верског поглавара папу у Риму. И ништа више“.

 Поп Месић је још причао о царевом предлогу и о оном што је он учинио. Рекао је да он већ призна римског папу за поглавара и да ће многи верници у Госпићу прихватити унију с Римокатоличком црквом. У поверењу је рекао да је на то пристао и госпићки поп Тодор.

 Саво је остао запрепашћен. Цвита је, не зна ни сама како, добила ватру. Образи су јој поцрвенели и почела је лако да дрхти. Извинила се и отишла у собу. Легла је у кревет, а сузе јој клизиле низ лице. Саво је схватио шта се дешава. Рекао је попу Месићу да ће размислити. Узврпољио се, а Месић је схватио да му није успело придобијање Саве Жеравице за унију с Римокатоличком црквом. Не одајући да је ишта приметио и да је незадовољан, поп Марко је устао и рекао да мора да иде. А Саво, не одајући своје запрепашћење, пољубио је, као увек до тада, руку попу Марку Месићу и испратио га до излаза на улицу.

----------------------------------------

Ре: Марко Месић (1640-1713)          

 Црква Св. Духа у Мушалуку коју је Године 1700 дао градити поп Марко Месић. Он је одредио, да га иза смрти и покопају у тој цркви, како свједочи и латински натпис. (Марко Месић је умро 2.Вељаче 1713 у Карлобагу, одакле му тијело пренијеше и сахранише у цркви Св. Духа.

 

поп Марко Месић (1640-1713)

---------------------------------------------------------------------------------------------------------

ДУМ  ИВАН  СТОЈАНОВИЋ  (1829 – 1900)

Историја књижевности дум Ивана Стојановића (Дубровчанина) "Дубровачка књижевност" објављена је 1900. Ова књига једног рођеног Дубровчанина, и притом још католичког свештеника, бави се идентитетом дубровачке књижевности, односно оним што је ту књижевност предодређивало, а то су порекло Дубровчана, природа дубровачког језика, њихово осећање словенства и њихово настојање да, одржавањем своје католичке вере, одрже своју слободу и своје јединство. Дум Иван Стојановић, велики поштовалац Дубровника, по свему што је рекао о прошлости свога роднога града, доказивао је да је у етничком смислу то био српски град и да је његова прошлост, према томе, део историје српског народа.

 Три године после Стојановићеве "Дубровачке књижевности" објављен је дум Иванов превод Повијести Дубровачке републике аустријског историчара Јохана Кристијана Енгела. Та књига, која је била штампана на немачком језику скоро сто година раније, у битном је потврђивала дум Иванове ставове из његове књиге Дубровачка књижевност. Издавач је у додатку Енгелове књиге објавио опширан дум Иванов текст под насловом „Најновија повјест Дубровника“. У томе додатку налази се Стојановићево сведочење о Дубровнику и Дубровчанима које је он сачинио на основу дубоког и непосредног познавања. Делови те књиге спадају међу најбоља мемоарска штива на српском језику. И та књига, исто тако, потврђује дум Иванов став о српском пореклу и карактеру Дубровника.

 Предлог Српске књижевне задруге из 1902. да се издају изабрани списи дум Ивана Стојановића сторниран је тада, захваљујући Скерлићу који се залагао за југословěнство а за дум Ивана рекао је да се "несумњиво осећао Србином". И тако стоји до данас – ево већ има сто седам година. И даље је јак хрватски лоби у нејаким српским научним институцијама.

 

 

По нарочитој жељи мојих пријатеља Буњевца,

 доносим слику Ивана каноника Стојановића

 Србина католика Дубровчанина,

 одличног српског родољуба и књижевника,

 чијим се радовима и Србинству диве

 његова једноверна браћа Буњевци и Шокци

 

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------

 

НИКОЛА БОРОЈЕВИЋ  (1795 – 1872)

За апсолутистичког времена истицала су се напосе три књижевника, која су прелетјела преко нашег литерарног неба као метеори, остављајући за собом кратак, али јасан траг. То су:

 - Никола Боројевић,

 - Владимир Николић и

 - Милан Бубановић-Димитријев.

 Први је био пјесник-пригодничар, други лирик и новелиста, док је трећи био у оно доба једини младји представник критичког и литерарно-хисторијског рада.

 Никола Боројевић био је родом Личанин (1795 — 1872.), те је већи дио свога вијека провео на Ријеци као михтарски чиновник.

 Мирко Боговић штампао је већ у првом годишту „Невена" три Боројевићеве пјесме: „Добровољкама ријечког казалишта" „Ријека" и „Загреб", а у каснијим годиштима налазимо његове пјесме „Књижевна слога", „Драматичком пјеснику" и „Успомени Драгутина Раковца". Кад се је год. 1858. преселио ,, Невен" сасвим на Ријеку, да у Загребу потпуно не пресахне, поздравља га Боројевић на новом тлу, а кад је Сергиј Каћански постао епископом епархије карловачко-костајничке, пјева му Боројевић сонет и поздравља га као „наше цркве златни ступ и дику". Био је дакле православни Србин, који се је као свијестан ,,Илир" одушевљавао за све културне тековине хрватске. Био је пригодничар у правом смислу те ријечи. Загреб је држао „огњиштем и збориштем младих вила свих Југославјана", те желио, да ,,Срб Хрвату буде оно, што је драгуљ злату, а Хрват Србу, што је круна грбу". Из пјесме, коју је испјевао Матији Бану, кад се године 1854. први пут Банова „Мејрима" приказивала на Ријеци (дакле годину дана прије него у Загребу), разабиремо, да је Боројевић стално живио на Ријеци и да је свој књижевни рад ограничавао на пригодничарење.

 По његовој пјесми ,,Братонирзост", која је штампана год. 1853. у Гајевој ,, Даници" у исто доба, кад и у српској „Седмици", разабиремо, да је занесен пријатељ хрватско-српског братиматва, те се крепким ријечима дизао против „бјесомучне авети", која подгриза искреност и љубав.

 Андрић, Никола, "Под апсолутизмом : хисторија шестога деценија хрватске књижевности (1850-1860)".

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------

ГЕРАСИМ ЗЕЛИЋ  (1752 – 1828)

Биографија Герасима Зелића :

 „Герасим Зелић (1752. Жегар - 1828. Будим) архимандрит и епископски викар; као монах био је сабрат манастира Крупе. Као викар замјењивао је епископа у Боки Которској(1796. - 1811.) Много је путовао по свој Европи - нешто од своје воље, а нешто као млетачки емигрант. Живо је бранио православље од унијаћења, борећи се против унијатских планова аустријске владе и епископа Венедикта Краљевића. Стога је прогнан и затворен у Будим, гдје се и упокојио. Свој живот је описао у опсежној аутобиографији под називом 'Житије Герасима Зелића'; она је драгоцјени извор за нашу историју, са мноштвом података из културне историје Далмације, у другој половини 18. и почетком 19. вијека. “

Герасим Зелић: Зитије Герасима Зелића. (Свеска прва). Српска Књижевна Задруга. Београд. 1897.

 Предисловије – У манастиру Крупи, априла мјесеца 1817 года. Герасим Зелиц. Архимандрит.

 Стр 4 :

 “ У моме отецеству у Далмацији книзества насега стање тако је залосно, да окајаније не мозе бити. Видјеце се из мога зитија на који сам се нацин ја уцио књизи, који нацин је ли није ли побољсао се и до данас. Србљи западне цркве (јер ово су све једни Србљи, како и они, сто су се потурцили или, боље реци, помухамеданили и поунијатили) имају висе узрока радовати се у своме отецеству, и зато, како су у свацему даље пред нама, тако су и у књигама : само та је с друге стране стета, сто немилице губе језик свој славенски и род с Италијани.

 Даце Бог, те це премилостиви садасњи цар нас погледати и на ове востоцног исповједанија вјерне своје поданике, посјетити њих с благоутробном својом ресолуцијом, сто је ради скола даровао онима у Унгарији, и пригрлити њих с онима заједно и једнако.

 Кромје књизнога стања насије Србаља у Далмацији, видјеце се из мога зитија и сто им се тице бица цркава и вјероисповједанија. И гразданска досадасња њихова ту судбина моци це се узгред познати из истога : погдјесто и нарави, обицаји и својства њихова характера. Све то показује се у њему равномјерно и о Боци Которској илити Албанији, докле допиру по приморју адријатицеском селенија српска.”

 (Предисловије – Предговор / окајано – оцајно / востоцни – истоцни / благоутробан – милостив / резолуција – одлука / кромје – осим / равномјерно – подјенако / Албанијом – су некада Млецици и Аустријанци звали Боку Которску (Млетацка Албанија) / селенија – насеља).

 Путесествије у Срем и Бацку

 Стр 78-79

 „По празнику Светије Апостола сутра дан продузим пут мој из Поцајева, и 30 јунија 1782 године стигнем благополуцно у Ново-Миргород у Новој Србији. Овдје надјем г-на мајора Јоана Скорица, мога најблизега сусједа из Медједје у Далмацији, и друге млоге Србе.

 Њеки из Мадјарске и Баната због разлицни у оно вријеме збивси се политицески узрока, њеки из Србије, Босне и Ерцеговине од теготе ига турског, њеки из Далмације и Албаније због гоненија венецијанскога избјегли бијау и досли у она времена у Русију, и населили ону, празну бивсу, земљу, која се по њима и назвала Нова(ја) Сербија.

 И другу сам знатну господу познао ту : славнога Текелију генерала, генерале Цорбу и Хорвата из Баната, графа Ивана Подгорицанина из Црне Горе, генерала Писцевица из Пастровица И књаза Анту Стратимировица, генерала из Новог Ерцега от Боке Которске.

 Од овога старинскога српскога књазескога Стратимировица кољена из Албаније, а корено из Зете, происходи и високоблагородна у Мадјарској фамилија, од које је садасњи, свему српском народу бесмертни, карловацки архиепископ Стефан Стратимировиц и друга, у Мљеткама пребивајуца, фамилија, нарецена (по рдјавом обицају) од имена претка јој њеког, Јововиц од Стратимировиц, како се мозе видјети у родословију исте фамилије, које се наоди при г-дји Терезији у Тријесту, удовици покојнога капетана Јоана Јововица од Стратимировица (...)“.

 (Пастровици – племе и опстина у Боци Которској / Нови или Херцег Нови или Кастел Нови – град и пристанисте у Боци (срезу которском) / Стефан Стратимировиц – архиепископ и митрополит карловацки од 9.нов.1790 до 4.окт.1836. год. ; о његовој се породици говори да је од старих зетских Балсица (Страцимировица)).

 Стр 79-80

 „Сва горе поменута господа у Новој Србији доцекала су ме лијепо, и благороднодусно милостињом на пут обдарила. Особито од свију генерал Анто Стратимировиц, који ме је дрзао у добру своме, вароси Дмитровици, десет дана, гостеци ме с млого официра Срба и Руса од његове регименте и полка, који се звасе „Славјано-серпски полк“.“

---------------------------------------------------------------------------------------------------------

МАТО ВОДОПИЋ  (1816 – 1893)

Мато Водопић:

„Синци", рекао је Водопић, „сила нам је да будемо Хрвати, и то ваља бити ако нећеш да те многи прогоне, премда ни ми у дјетињству, ни наши оци, ни наши дједови, нијесмо знали за то име."

 

Приредили: Чувари ћирилице
Чуварићирилице.срб/свитак_33.Срб


Почетна страна

Чувари ћирилице 2012.-2014. Копирање са наших страница је дозвољено уз навођење везе ка копираном чланку