Почетак  Фото албум  


Наставничком већу

Српско национално удружење
СРПСКА АЗБУКА
11076 Београд
Недељка Гвозденовића 10
Тел.  301 70 85
Моб. 063 234 814
Бр. 037/13
02.07.2013

                                        

ФИЛОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ У БАЊА ЛУЦИ
Наставничком већу

        Поштовани,

 

        Прво Вам дајемо на размишљање текст СИМПТОМИ ИСТЕ БОЛЕСТИ, којег је као коментар на сајту „Нове српске политичке мисли“ оставио неки анонимни генијалац :

       „Кад бисте више знали, и кад бисте мало озбиљније размислили,схватили бисте да нам је писмо близу банкрота. Укратко , Србија нам је близу банкрота. Све због истог узрочника , исте клице , исте болести.
         Дакле, писмо смо испустили из истог разлога и на исти начин као и привреду.То је исти однос према својему , иста издаја свога као туђега, замењеног некаквом идеологијом. Грађани Србије нису хтели да чувају своје писмо, своју цркву, своје обичаје, своја предузећа, своју имовину, свој новац, своју земљу – на исти начин. Зато сваки од тих примера добро одсликава укупан однос према свему. Писмо као држава, привреда као имовина, државна територија као религија …“

        Свој однос према писму Ваш факултет је показао на очигледан начин својим званичним представљањем на интернету, коришћењем у српском језику и српске ћирилице и хрватске латинице. Поређења ради, Филозофски факултет у Бања Луци се представља на интернету само ћирилицом у српском језику.

        На назначени начин Филозофски факултет следи уставну језичку норму у Србији, која је утврђена чланом 10. Устава и гласи :

        „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“

       Филолошки факултет у Бањој Луци следи правиписну норму из Правописа Матице
Српске из 2010.г. главни редактор проф. др Мато Пижурица; главни рецензент академик Иван Клајн), по којој је и латиница стандардно писмо српског језика. У образложењу у Правопису пише да је она остатак из српскохрватског језичког заједништва. Српски језички стручњаци су чак и после крвавог распада Југославије имали своје Друштво српскохрватског језика,  док су хрватски  језичари одустали од тог заједништва још 1967.г. И сама та чињеница довољно сведочи о дубини српске изгубљености  после вишедеценијске окренутости југословенству и србохрватству, а на штету српства.  Очигледно је да је та норма у Србији неуставна, а и антисрпска је, јер је први пут у српској историји унета у српски правопис, и то са намером да се прихвати као добра и коначна окупација српских земаља оном истом латиницом која је општенародно и службено писмо у суседној држави Хрватској.
Таква правописна норма води ка потпуној замени српске ћирилице хрватском латиницом у српском језику. То произилази из вишедеценијског искуства равноправности писама по Новосадском књижевном договору из 1954.г., која је свела ћирилицу у јавном животу само на њене једва видљиве трагове, и из чињенице да нигде у целом свету нема другог примера да су у неком језику два писма супротстављена једно другом (у јапанском језику таква се само допуњују у једном истом тексту).
Ваш факултет се није угледао на српско у Београду у виду уставне норме о једном писму у српском језику, него се угледао на несрпско у Новом Саду у виду правописне норме о два писма у српском језику.
Прву норму је решио као политичко питање српски народ на референдуму за устав 2006.г., кад је вратио српско име свом језику уместо српскохрватског, са ћирилицом као јединим писмом у службеној употреби.
Другу норму је утврдио Мато Пижурица по потреби војвођанске власти која финансира
„пројекте“ Матице српске, а која гради војвођански идентитет у хрватској латиници. Он се двоумио од 2006. до 2010.г. да ли да Правопис усагласи са Уставом, или да га прекрши увођењем и латинице као стандардног писма у српски језик . Преломио је тек 2010.г. кад је видео да су Устав прекршили политичари увођењем латинице у српски језик Статутом Војводине и Законом о службеној употреби језика и писама. За своје недело он је новчано награђен од стране те власти. Сагласно с тим, данас се Универзитет у Новом Саду и његов Филозофски факултет представљају на интернету само хрватском латиницом.
Пижурица је са својим антисрпским правописом безрезервно прихваћен и код језичких стручњака у Републици Српској ( видети детаљније у приложеном тексту Немање Видића Лингвисти одржали опело ћирилици).

      Неподношљиво је ћутање и нечињење поводом слома ћирилице од стране свих српских универзитета и њихових факултета, а поготово филозофских и филолошких. Они производе средњошколске професоре латиничаре, ови латинизирају будеће студенте, и циклус превођења српског народа у латински културни образац се одвија несметано и без ичијег отпора. Нас је стид због таквог односа према српском националном идентитету оних који су школовани да уче српски народ шта је његово, да бисмо се онда сви заједно могли одупрети наметнутом нам однарођавању. Можда ће се међу онима којима се обраћамо ипак наћи понеко ко се такође стиди због небриге за трајање имена свог народа. Знамо да је то тешко јер држава не брине за идентитет свог народа, па уопште не постоји државна језичка политика. Све је приватизовано, па и Одбор за стандардизацију српског језика, кога није основала држава него је чак 14 његових оснивача (факултети, САНУ и сл.). И таква јаранска језичка политика, на чијем челу су деценијама неприкосновени академик Иван Клајн у име САНУ ( италијаниста по ужој специјалности уместо србиста), и проф.др Мато Пижурица у име Матице српске. Једино заједничко што имају са државом Србијом је узимање њеног новца за разне „пројекте“, у којима углавном учествују исти повлашћени људи. Они су стандардизовали српски језик тако што су и хрватску латиницу именовали стандардним писмом српског језика (Правопис Матице српске из 2010.г.), док су хрватски језички стручњаци још 1967.г.,стандардизовали свој хрватски језик са својом латиницом. Већ смо рекли да је српски народ, противно својим језичким стручњацима, референдумом за Устав 2006.г. вратио српско име своме језику, и ћирилицу као једино његово службено писмо. Али он не може сваки дан излазити на референдум и отклањати штету коју им наносе стручњаци које он плаћа, а они поред данашње власти могу сваки дана радити у корист хрватског, а на штету српског националног интереса.

       И док несметано теку превара и подвала српском народу да је његова и ова хрватска латиница,
и док сви универзитети и факултети о томе ћуте, одлучили смо да се обратимо Вашем факултету  зато што његов наставник доц. др Душко Певуља као слободан стрелац разбија општу равнодушност према пропадању ћирилице својим јавним чињењем, и то на штету ћирилице. Тако је он у ГЛАСУ СРПСКЕ од 2. Августа 2006., представљајући књигу Петра Милосављевића „Српска писма“, уоквирио као главну мисао следеће : „Као један од повода за настанак књиге „Српска писма“ Милосављевић наводи доста распрострањено, а погрешно увјерење, „да се писмом утврђује национални идентитет“. Суштинско питање и јесте да ли српска ћирилица има карактер српског националног симбола или га нема. Ако она нема такав карактер, као што то тврде Милосављевић и Певуља, онда она није ни потребна, јер је ту латиница која је ионако већ готово заменила ћирилицу у јавном животу.
Потребна је веома велика храброст да би се рекло да нема националну вредност писмо које Срби користе хиљаду година – од самог почетка своје писмености, и које искључиво користи Српска православна црква од свог постања до данашњег дана, а која је увек била главни чувар српског  идентитета.
Да би обичан народ поверовао у такву бесмислицу, Милосављевић и Певуља су се, свесно или несвесно, послужили лукавством титоиста у САНУ и Матици српској: представљају и хрватску латиницу српском. Чак нам јављају грађани да је Певуља већ негде јавно рекао оно што мисле и остали језички стручњаци, али не смеју да кажу : ако већ не могу опстати заједно два писма у српском језику, он даје предност латиници. Наравно, ако су оба писма српска, ћирилица не  може бити српски национални симбол. Као што не могу бити две националне химне, два грба и две заставе. Ове генијалне титоистичке подвале о два српска писма није се сетио ниједан папа откад је католичка црква 1060.г. забранила ћирилицу, а Методија због ње прогласила јеретиком. 
А да би народ могао разумети као српско писмо хрватску абецеду, подваљено му је да је његов аутор Вук Караџић. Као доказ је понуђен приказ те абецеде у првом Вуковом буквару. То нису измислили  Петар Милосављевић и Певуља, него су само следили фалсификат др Голуба Добрашиновића. Фалсификат је открио електроинжењер Владислав Грујић, тако што је утврдио да у првом Вуковом буквару абецеде није било, него ју је накнадно подметнуо Добрашиновић. И ово откриће једног инжењера сведочи о томе колико су неодговорни они који су школовани, титулисани и плаћени да брину о српском националном идентитету, па се и не треба чудити томе што они не доживљавају ћирилицу као најсушаственију супстанцу тог идентитета.
У нормалним временима било би смешно да оповргавамо став Милосављевића и Певуље да ћирилица нема карактер српског националног симбола, јер то разуме сваки добронамеран човек. Али се овде не ради само о издаји српског народа од стране његових националних институција САНУ и Матице српске, него и о општем мирењу са том издајом свих српских универзитета и факултета. Зато је неопходно само да их подсетимо на следеће лако разумљиве, очигледне и необориве чињенице :

  • У Вуковару и Загребу је на десетине хиљаде Хрвата протествовало против увођења и ћирилице на путне ознаке у Вуковару, управо зато што Хрвати идентификују српско по ћирилици , па је зато и мрзе.
  • Чак је и поглавар Католичке цркве у Хрватској истим поводом подржао свој народ у мржњи према Србима и њиховој ћирилици.
  • У Новом Саду су недавно линије превоза на аутобусима означене ћирилицом, што је подстакло неког мрзитеља Срба да напише како је на тај начин тај град силован ћирилицом.

Није сметало то што су и раније те линије биле исписане само српским језиком и хрватском латиницом, него је засметала само ћирилица. Јер је само она српско писмо.

  • Владика Јефрем је сведочио да га је страни званичник уверавао да се Срби не требају плашити Сарајева (унитаризације), јер имају свој кинески зид – ћирилицу.
  • Исту ову латиницу наметнуо је Србима Анте Павелић својом уредбом из 1941.г., којом им је био забранио њихову ћирилицу чак и у приватној употреби.
  • Земаљски поглавар БиХ генерал Стјепан Саркотић овако је образложио забрану ћирилице 1915.г. : „Срби са својом ћирилицом су страно тијело истока у борбеној зони запада.“

 
Осим што смо од Милосављевића до сада могли прочитати да је ова латиница српска зато што ју је смислио Вук, он је њен српски карактер доказивао на сајту Видовдан тиме што је часопис „Поља“ латинички од самог свог почетка 1954.г., а он му дуго био уредник !

            Смисао нашег обраћања је у томе да сугеришемо Филолошком факултету следеће :

  • Да се на Интернету представља само српском ћирилицом у српском језику, и, уз Филозофски факултет из Бања Луке, да буде пример другима. Јер су стално нападаној Републици Српској национални симболи потребни као нигде другде у српским земљама.
  • Да он дадне иницијативу политичарима да се у Скупштини Републике Српске донесе Закон о службеној употреби језика и писма, у којем ће писати да је службено писмо српског језика ћирилица.
  • Да његови професори не признају окупацују српских земаља хрватским писмом, која није резултат никакве мањкавости српског националног писма, нити неке реалне потребе , него је наметнута усмераваном стихијом и филозофијом трговаца и улице.
  • Да његови професори уче студенте да ћирилица може опстати само као једино српско национално писмо, јер само као такво  оно може бити национални симбол који чува идентитет српског народа и саму Републику Српску.  Прихватање потребе имања два писма у српском језику значи признање примата хрватске културе над српском, а што има исте последице на трајање српског народног имена као кад би се српски православни народ почео крстити и са  целом шаком.

 

          Из реда професора лингвиста издвојио се само честити Милорад Телебак, који је рекао суштину својим текстом са насловом СРБИ ПРОТИВ ЋИРИЛИЦЕ, којег је завршио реченицом . „Док буде ћирилице – биће и Срба.“                               

       С поздравом и жељом да се у добру сретенемо,                                     Председник :                                                                                             

                                                                                                               Проф. др Зоран Милошевић         


Почетна страна

Чувари ћирилице 2012.-2014. Копирање са наших страница је дозвољено уз навођење везе ка копираном чланку