Почетак  Фото албум  


Шумадија без ћирилице – виза за Европу

Поводом ваше претње „Србској ћирилици“ брисањем са списка пријатеља због њене примедбе да ваша страница на „Фејсбуку“ није писана ћириличним писмом и поред тога што сте за име узели реч „Шумадија“, обавештавамо вас да смо ми вас избрисали са списка пријатеља, јер смо видели да ви не знате о чему се овде ради. Пошто ми „цирилизатори“ знамо у каквом сте окружењу рођени и одрастали, ми вâс не сматрамо за „кривце“, него за жртве тог окружења и оних који су деценијама дириговали и обликовали то окружење, па желимо да вам помогнемо да схватите судбину ћирилице у нашем народу.

Да будемо сликовити: Ви нама личите на трогодишње дете које у крилу милује змију отровницу привучено шаренилом њених боја! О чему се овде ради? Дете се упушта у ризично понашање и доводи себе у животну опасност зато што нема довољно знања о свету у коме живи и о свом најближем окружењу. Ни ви немате ни основна сазнања о правим приликама у вези са положајем ћирилице у нашем народу, па се у свом незнању још и хвалите  својом снисходљивошћу према Хрватима и муслиманима из оцепљених република, па своју страницу пишете хрватском латиницом и тиме и лично доприносите искорењивању наше ћирилице. Шта више, ви сматрате за „врлину“ што ћете своју страницу писати и на енглеском језику! Па име ваше странице и јесте на енглеском језику, а не на српском, јер „Шумадија фест“ је енглески израз, а српски би морао бити „Фестивал Шумадије“, „Шумадијска смотра“, и сл. На све сте спремни, само не да „Шумадија“ буде заиста Шумадија и да излази на ћирилици! И баш да видимо кад Хрвати и Американци „полете“ да читају вашу страницу и „нагрну“ на ваш „фест“!

Оно што ви не знате, а ми желимо да сазнате, је да искорењивање ћирилице код Срба није никакав „спонтани процес“, него смишљен, планиран, организован, финансиран и контролисан процес који је у европским, ваневропским, аустријским, југословенским и српским размерама покренуо Ватикан („сва писма осим  јеврејског, грчког и латинског су 'ђавоља дела'“), прихватили га Карађорђевићи („Југославија важнија од Србије“), наставили комунисти („раскрстили са великосрпском буржоазијом и српским хегемонизмом“), а довршавају га све постјугословенске власти у Србији („Како ћемо у Европу са ћирилицом“?), Црној Гори (да се на силу разликују од Србије), Хрватској и Босни и Херцеговини (из верске нетрпељивости према православљу настављају праксу прогона ћирилице из времена Хабсбуршке монархије). Младе генерације нашег народа се стиде ћирилице, па им хрватска латиница дође као прилика да се – лажно представљају. И ви се трудите да се лажно представљате не само избегавањем српских слова, него и српског језика!

Да ли сте ви чули за Новосадски „договор“ из 1954. године? Да ли знате шта је био његов објављени циљ, а шта његов необјављени, али стварни циљ? Срби су у Краљевину СХС 1918. г. унели своје хиљадугодишње ћирилично писмо, а Хрвати своју тада затечену хрватску ћирилицу. Да ли знате да су Хрвати временски много дуже писали глагољицом и ћирилицом, него што су писали латиницом? А данас им је важније да не допусте присуство ћирилице у својој средини, него хлеба да једу. И ви се још сагињете пред њима. Понижавате себе не бисте ли се умилили својим мрзитељима!

Ватикански насртај на ћирилицу је почео још у Аустријском царству у време Марије Терезије, где је католичанство било државна вера. Двор је преко школског система, цркве, судства, војске, државних органа „ђоном“ насрнуо на православну веру, јулијански календар и ћирилицу као обележја православне вере у циљу одвајања Срба од православне Русије. Граничарски официр Филип Радотић је био осуђен на смрт само зато што није пристао да – пређе на унију! Србима је било забрањено:

- Да у животу и школи користе своје ћирилично писмо;
-  да своју децу крсте у православној вери и у православним црквама;
- да својој деци дају презимена на „ић“, па одатле и данашња презимена пречанских Срба – Бугарски, Петров, Бошков, Марков, Попов, Поморишац, Сувајац, Курјаков, Малешев, Перичин, Драгин, Каћански, и сл;
- да своје мртве сахрањују на католичким гробљима, али да би било неприметније сахрањивања су забрањена дању, па су Срби то чинили кришом по шумама, утринама, крај путева, по својим двориштима, итд, јер зна се каква је у оно време била спремност народа на ноћни боравак на гробљу;
- да своје цркве граде у православном стилу, и био је дозвољен само „барокни стил“ („језуитски стил“), па одатле све православне цркве на некадашњем простору Аустријског царства личе на католичке;
- да се насељавају у одређене области и одређена насеља.

Поред ових изричитих забрана и насртаја на православље и ћирилицу, који су били нескривени и видљиви „из авиона“, коришћена су и прикривенија, префињенија, али  лукавија и подмуклија средства. Под видом „финансијске уштеде“, Србима је било понуђено да своје књиге могу да штампају само у одређеној штампарији (унијатског јерменског мехитаристичког манастира!), која је била под контролом и утицајем Двора, па су Срби више пута одбијали да преузму и користе такве „јефтиније“ и „православне“ књиге кад су видели да у њима има смишљених подвала и протурања католичких верских одредби. Када је Србин узимао новчани зајам, дискретно му је саопштавано да паре не мора да врати ако са породицом пређе – на католичку веру.

Па ипак, и у таквим најсуровијим околностима, Срби су ћирилицу неговали, користили, чували, бранили и преносили на своје потомке, јер су је сматрали за суштинско својство свог верског и националног идентитета. Када је после Берлинског конгреса 1878. г. Босна и Херцеговина предата на управу Аустро-Угарској, аустријски гувернер Бенјамин Калај је покушао да Србима одузме њихову ћирилицу и наметне им хрватску латиницу, али су Срби са својом православном црквом и својим грађанским сталежом томе пружили такав отпор, да је двор одустао од забране ћирилице, па после тога Срби више нису морали да се одазову суду ако им позив није био уручен баш на ћирилици! У време највећих опасности за српску ћирилицу, она је била сигурна, јер су је Срби сматрали као суштинску одлику свог бића, као хлеб насушни, као ваздух који се дише, као свој живот!

Нападом Аустро-Угарске на Србију 1914. г. отпочео је и свеопшти напад на српску ћирилицу, и у царевини, и у Србији. Хрватски Сабор је већ 1914. г. донео одлуку о забрани ћирилице у Хрватској. И Сабор БиХ је новембра 1915. г. такође донео забрану употребе ћирилице. Ћирилица је била законски забрањена на целој територији царства, и Србима је било наређено да све ћириличне књиге у својим домовима спале, а код кога би се затекле, казна је била одлазак у логоре, па и смрт.

 Црногорска  војска је доласком до Сарајева 1914. г. затекла ситуацију са ове слике.

Црногорска војска је доласком до Сарајева 1914. г. затекла ситуацију са горње слике. На железничкој станици Пале латинични натпис није диран, а на забрањеном ћириличном натпису остављена су само слова „А“ и „Е“, која су иста као и у латиници, па нису дирана, док су „ђавоља слова“ „П“ и „Л“ – премазана.

У окупираној Србији од 1915 – 1918. г. аустријски војни гувернман је од 1.1.1916. г. забранио ћирилицу у целокупном јавном и приватном животу, па и у школском систему. Сви учитељи у Србији су добили отказе, а на њихова места су постављени Срби, Хрвати и муслимани из Војводине, Босне и Хрватске који су били неспособни за трупну службу, док су за директоре школа постављени официри из истих крајева, који су такође били поштеђени трупне службе. Тада је рођена и „српска латиница“, коју уредници „Шумадије феста“ и данас користе! Ево њених првих корака у животу:

Редакција окупаторских „Београдских новина“ 1915 –  1918.

Редакција окупаторских „Београдских новина“ 1915 – 1918.

„Српска латиница“ на фирми  у Крагујевцу 1916 – 1918.

„Српска латиница“ на фирми  у Крагујевцу 1916 – 1918.

Окупаторски војници и „српска латиница“ на станици  Скобаљ.

Окупаторски војници и „српска латиница“ на станици Скобаљ.

5

Окупаторски официри у српској школи 1916 – 1918.

Окупатор и „српска латиница“ на станици Ваљево 1916 –  1918.

Окупатор и „српска латиница“ на станици Ваљево 1916 – 1918.

Окупатор и „српска латиница“ на станици Багрдан 1916  – 1918. г.

Окупатор и „српска латиница“ на станици Багрдан 1916 – 1918. г.

 

Окупатор и „српска латиница“ на станици Бабајић.

Окупатор и „српска латиница“ на станици Бабајић.

После ослобођења „српска латиница“ отишла са својим  најуреним „родитељима“

После ослобођења „српска латиница“ отишла са својим најуреним „родитељима“.

Када се српски војник 1918. г. вратио са Солунског фронта, у Србију се вратила и – ћирилица! 1.11.1918. године управник града Београда, Коста Ј. Туцаковић је издао следећу наредбу: "Управа града Београда. Свим квартовима и комесаријатима: Непријатељ за време окупације натерао је наше трговце и јавне радње те су на радњама истицали фирме латиницом написане. Наређујем да се ове фирме од данас за пет дана промене, а у року од двадесет дана истакну фирме ћирилицом сходно Закону о радњама. Кварт ће се постарати о извршењу мог наређења, исто објавити, и свакога ко по њему не би поступио – казнити по надлежности."

У Краљевини СХС Срби су строго водили рачуна да ничим не повреде верска и национална осећања Хрвата и Словенаца, и у пословима од југословенског значаја, па чак и у својим приватним пословима,  уз своју ћирилицу упоредо су користили и хрватску латиницу, док су Хрвати мирно наставили да користе само своју латиницу, и нису се смирили док из Загреба нису протерали и последњу ћириличну рекламу на хотелу „Београд“, у чему је учествовао и загребачки надбискуп лично.

У партизанској Југославији главну реч су водили Хрвати и Словенци Јосип Броз, Едвард Кардељ и Владимир Бакарић, „тројац без кормилара“, бивши поданици хабсбуршке монархије одрасли на мржњи према православљу и ћирилици и ђаци школе о „ђавољим писмима“. Ватикан је осетио прилику да преко „атеиста своје вере“ зада коначан ударац српској ћирилици. И „тројац“ се дао на посао.

Можемо слободно рећи да је за комунистичку власт искорењивање српске ћирилице било међу задацима са приоритетом, попут национализације великих приватних предузећа, фабрика и црквене имовине; попут суђења ратним злочинцима, домаћим издајницима и сарадницима окупатора, итд. Наравно, искорењивање српске ћирилице никада није јавно саопштавано као циљ, него је спровођено прикривено, заоденуто у обланду „остваривања националне равноправности“ и клицања „братству и јединству“. Тек у јануару 2011. године наш сународник који 40 година живи у иностранству  је открио једну америчку магистарску тезу, извештај ЦИЕ о раскиду Тита са Стаљином (Mehta, Coleman Armstrong, “A Rat Hole to be Watched?” CIA Analyses of the Tito - Stalin Split 1948-1950. – стр. 148), из које се види да је комунистичка власт већ на самом почетку свог „мандата“ имала у плану истребљење српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом:

Mehta, Coleman Armstrong, „A Rat Hole  to be Watched?“ CIA Analyses of the Tito - Stalin Split 1948-1950. – стр. 148

Агент ЦИА-е препричава разговор између америчког амбасадора у Југославији Џорџа Алена и југословенског министра културе:

„У то време Џорџ Ален ме је једног дана замолио да преводим министру културе. Рекао је: „Зашто, ако већ желите да раскинете с Русијом, не назначите да ће школовање бити и на ћирилици и на латиници, и постепено искључујете ћирилицу да покажете да сте начинили тај раскид“? Он је на то рекао: "У извесном смислу, ми то и чинимо. Осигуравамо да свако дете у Југославији научи латиницу, а онда ће се ствари одвијати саме од себе.“ То је указало на његов дугорочан приступ овом проблему“. И почело је спровођење „дугорочног приступа овом проблему“:

- Из Морзеове телеграфије и радио-телеграфије избачена је дотадашња српска ћирилица са 30 знакова за 30 гласова српског језика и замењена „неутралном“ латинском абецедом са само 26 знакова. Тиме је направљена двострука штета. Онемогућено је слање порука на српском језику, али и на свим осталим југословенским језицима, јер је сада недостајало чак 8 знакова за 8 гласова српског језика. Слова „Q“, „W“, „X“ и „Y“ нису била од користи, а недостајали су знаци за слова „Ђ“, „Ж“, „Љ“, „Њ“, „Ч“, „Ћ“, „Џ“ и „Ш“, па смо добијали телеграме „Цеститам венцање“, „Срецан Бозиц“, а и сужене су могућности успешног шифровања у војсци и дипломатији, јер је уместо дотадашњих 30, на располагању остало само 26 знакова. Ове жртве су свесно прихватане само да би се постигао „дугорочни циљ“.
- Телепринтери у војсци, на Пошти и по предузећима су имали искључиво латинске тастатуре, што је по дефиницији искључивало могућност коришћења ћирилице.
- Телевизија Београд је првих 20 година свог постојања, од 1958 – 1978. године, користила искључиво хрватску латиницу у својим програмима, иако су сви остали републички ТВ центри слободно користили своје језике и писма. Бројне генерације српског народа су рођене и одрасле а да на телевизији нису виделе ни једно ћирилично слово, што је код њих већ створило „стечени рефлекс“ да је ћирилица „застарело, превазиђено и за савремену технику неупотребљиво писмо“.
- До 1961. године регистарске таблице на возилима су означавале републике: S = Словенија, H = Хрватска, БХ = Босна и Херцеговина, ЦГ = Црна Гора, С = Србија и М = Македонија, што значи да су чак 4 републике имале ћириличне регистарске таблице, а од 1961. године таблице су означавале градове, и све су само на латиници.

Ћириличне регистарске таблице од 1946 – 1961. године

Ћириличне регистарске таблице од 1946 – 1961. г.

- Без остављања писаних трагова, чак и без телефонских разговора, само у личним сусретима републичких, среских, градских и општинских секретара Партије, усменим путем „у четири ока“ преношена су наређења власти о повлачењу из употребе ћириличних писаћих машина, па чак и најновијих, и њиховом склањању у подруме, магацине, складишта, буџаке за прибор чистачицâ и сабиралишта секундарних сировина (отпаде), и забрани њихове даље производње и увоза. У употреби су остале само латиничне машине. Сва документа која су грађани добијали од државе била су писана искључиво латиницом, што је додатно проширивало обим „стеченог рефлекса“.
19.1.1974. године смењен је декан Економског факултета у Нишу зато што је тражио да се ћириличне писаће машине „пусте из затвора“ и врате у употребу.  И то смењивање је било застрашивање Срба да не ометају спровођење „дугорочног приступа овом проблему“.
-  У продавницама, етикете на индустријским производима биле су искључиво на латиници, што је у доброј мери код грађана уздрмало и њихово сећање на ћирилицу.
- Појава рачунара, који су дуго имали искључиво енглески језик, меније и латинска слова, код грађана је готово запечатила њихов интерес за ћирилицу.
- Кад су се појавили мобилни телефони, који као и рачунари нису имали ћириличне исписе нити могућност слања СМС порука на ћирилици, грађани то више нису ни примећивали, јер је „стечени рефлекс“ већ био потпуно формиран.
- У ЈНА (Југословенској Народној Армији, оружаним снагама бивше ФНРЈ/СФРЈ) у прописима је важила „равноправност писама“, а која је у стварности изгледала овако:
- У војном школству – уџбеници, учила, дипломе – искључиво латиница;
- у војној администрацији – личне карте, здравствене и партијске књижице,
обрасци, формулари, дозволе за излазак у град, техничке књижице за оружја,   
оруђа, моторна возила и инжењеријске машине – искључиво латиница;
- предмети који су појединцима и јединицама додељивани у знак признања –    
медаље одличног стрелца, заставице „Најбољи возач“, заставице „Најбоља
јединица“, пехари у спорту – искључиво латиница;
- војна штампа, периодика и стручни часописи – искључиво латиница;
- у Војнофилмском центру „Застава филм“ сви документарни и наставни филмови  
– искључиво латиница, итд до последње поре живота у тој војсци. Једино место      
где је постојала ћирилица била су родитељска писма војницима. Једино ту
војска није могла да изда команду „На десно равнајс“, или „Равноправност
напред, ћирилица – СТОЈ“! Међутим, године 1980. (Тито је још био жив!)  
војници и морнари у гарнизону  Пула су приметили да родитељска писма
војницима која су била адресирана ћирилицом – нису доспевала у касарне!
Неки дежурни „чувар ћудоређа“ је био на таквом месту да је могао да
цензурише војничку пошту и да ћирилична писма скреће у отпад.
- Телетекст на телевизији и дан-данас не постоји једино на српској ћирилици. Руси, Грци, Хрвати, Бугари, Македонци и остали европски народи немају „техничких проблема“ да на телетексту користе своја писма.

Све то уопште није било ни „случајно“ ни „спонтано“. Све је то било спровођење одлука Новосадског „договора“ из 1954. године, лукаве и подмукле досетке југословенског комунистичког руководства, тачније „аустро-угарске тројке“ која је практично владала Југославијом. Уместо провидних сурових метода насиља Марије Терезије, они су одабрали да исти циљ постигну братским загрљајима и пољупцима „братства и јединства и националне равноправности“. Новосадски „договор“ је имао своје објављене циљеве – „равноправност писама и богатство двоазбучја“ – и своје необјављене али стварне циљеве – искорењивање српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом! „Равноправност писама и богатство двоазбучја“ су били мамац који треба да прикрије удицу, а удица је била оно што и стварни циљ Новосадског „договора“ – истребљење српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом. Тај „договор“ је важио само за Србе, док се Хрвати на њега нису обазирали, па су лингвисти подвалили српском народу тако што су жонглерски преокренули тачан став „Ми Југословени имамо два писма“ у подвалу „Ми Срби имамо два писма“!

Дакле, смишљено и плански је стварано окружење у коме ће се младе генерације нашег народа рађати и одрастати уз подвалу о „равноправности писама и богатству двоазбучја“, па су оне стасале у заблуди о „српској латиници“, па се данас туку за туђе у уверењу да бране своје!  А баш редакција странице „Шумадија фест“ је очигледан пример обмануте жртве ове подвале! Зато ми и кажемо: Ви нисте „кривци“, ви сте жртве подвале Новосадског „договора“. Ево данашњих последица те подвале:

Нови Сад, „Српска Атина“, чак и оваква имена на  латиници!

Нови Сад, „Српска Атина“, чак и оваква имена на латиници!

Фејсбук: страница „Шумадија фест“.

Фејсбук: страница „Шумадија фест“.

Досадашњи део текста смо вам приказали да бисмо вам помогли да сазнате оно што вам није било познато – да искорењивање ћирилице није никакав „спонтани процес“, него систем и план. Не замерамо вам што то нисте знали. Држава и лингвисти су желели да ваше генерације то не сазнају, па су дириговали и обликовали окружење у коме ћете се ви рађати и одрастати! Због тога и не одступамо од става да ви нисте „кривци“, него жртве. Али наредни део текста објављујемо са жељом да се ви постидите што сте се стидели своје ћирилице и угађали нашим мрзитељима, и тако и сами доприносили истребљењу нашег писма! Погледајте како се према писму свог народа односе наши сународници највишег светског научног угледа, људи који су свесни својих правих вредности и немају потребе да се лажно представљају!

Људи који свим будућим генерацијама нашег народа треба да служе за пример!

Никола Тесла из Њујорка пише Јовану Јовановићу Змају у Београд  1894. година

Никола Тесла из Њујорка пише Ј.Ј. Змају у Београд 1894. г.

„Високопоштовани господине, славни српски песниче! Опростите што Вам се нисам јавио прије као што би дужности захтевале. Неколике мисли тако су ме обузеле да ми је немогуће отргнути се рада. Мој пријатељ R. N. Johnson, племенит човек, један од најбољих писаца овде и сам песник  латио се је посла да преведе збирку Вашијех дивнијех песама на енглески“… (писмо има и другу страну).

 

Михаило Пупин из Њујорка пише у Београд 1930. године

Михаило Пупин из Њујорка пише у Београд 1930. г.

 

Милутин Миланковић из Београда пише Тесли у Њујорк  1931. године

Милутин Миланковић из Београда пише Тесли у Њујорк 1931. г.

„Поштовани господине, скоро је четрдесет година како сам , као мали експериментатор, чуо први пут Ваше име, које је онда одјекнуло широм целог српства. Пре тридесет година, са поносом сам слушао, у предаваоницама бечке технике, исто то име, спомињано од мојих тадашњих професора са највећим признањем. А од двадесет година овамо, ја га са своје катедре изговарам са истим оним поштовањем са којим“… (писмо има и другу страну).

А шта тек да кажете за ово! Погледајте визит карте на српском и енглеском језику које хотел „Хајат“ из Београда користи у свом раду!

 

 

Визит карте на српском и енглеском језику које хотел  „Хајат“ из Београда користи у свом раду!

Тако раде самосталне личности, свесне да суштинске вредности неког човека нису у налицканим спољним манифестацијама и лажном представљању!

Крагујевчани треба да се поносе својом Шумадијом, и то баш ћириличном, а не да је се стиде и да се лажно представљају китећи се туђим перјем!

22.5.2013. године један Србин који већ 50 година живи у Америци, преко форума „Видовдан“ открио нам је следећи случај: „Један мој познаник који је Југославију напустио 70-их година као двадесетогодишњак ми је испричао да је за време живота у Загребу (отац му је био премештен тамо) у VI загребачкој гимназији (Стари град) ћирилица била обавезна једанпут или двапут годишње -- и на тај дан свако ко је изостао из школе је изостао оправдано! То значи да су генерације и пре независности Хрватске биле неписмене на ћирилици, а у последњих двадесет година то је сигурно.“

Новосадски „договор“ је важио једино за Србе, док су се Хрвати према њему односили као према артиклу из самоуслуге – ово хоћу, а оно нећу. Зато ми и говоримо да је тај „договор“ био смишљена подвала!

Да будемо сликовити:

Ви сте коришћењем хрватске латинице да бисте се умилили својим мрзитељима и тиме допринели истребљењу ћирилице – њима окренули леђа и дубоооооооко се сагнули!
Мангупи би рекли да сте им се сами напеналили!

Ви сте добровољни настављачи дела ваших сопствених мрзитеља!

 

Жељко Филиповић,
чувар ћирилице, Ниш.


Почетна страна

Чувари ћирилице 2012.-2014. Копирање са наших страница је дозвољено уз навођење везе ка копираном чланку