Почетак  988 - контакт Фото албум

Почетна страна

Сава Стамболић: „Од искони беше Реч“ - мисли о Ћирилици

из часописа „Споји“

Сава Стамболић: „Од искони беше Реч“ - мисли о Ћирилици - часопис СПОЈИ - Инзбрук (Аустрија)

 

Сава Стамболић: „Од искони беше Реч“ - мисли о Ћирилици -
часопис "СПОЈИ" - Инзбрук (Аустрија)
 
Аутор Сава Стамболић у понедељак, 3. септембара, 2012 у 9:52 по подне ·.
 
 

„Од искони беше Реч“ каже нам Свето Писмо. Ово се односи на Господа Нашег Исуса Христа који је Реч Божија којом Он твори материјални свет. Та кратка реченица открива нам свеколики смисао универзума, да је у почетку била Мисао и Дух а не материја. Као што Господ ствара својом Речју тако и човек својим речима, производећи смислене звуке изражава свој унутрашњи духовни свет.

 

Само, људске речи нису као Божија Вечна Реч, не производе галаксије и звезде, већ су варљиве и пролазне као и уста која их говоре и људској култури није могло бити напретка док се те речи некако нису могле пренети на будуће нараштаје. То је била и једна од првих револуција и помака у историји, тренутак када је почело да се бележи оно што се говорило смисленим системом знакова. Они народи који су открили и усавршили писмо, постали су велики и моћни и о њима данас знамо и још увек се дивимо њиховим достигнућима.

 

Словенски народи дуго су постојали без писма. Ко зна какве су све славне и достојне подвиге и личности имали, а о којима ми данас не знамо ништа, јер нису то бележили. Наша словесност и писменост почиње када се словенска стихија привела познању Вере и писане речи. До појаве часне и свете браће Ћирила и Методија наши преци били су подложни свакој манипулацији и злонамерности оних који су били развијенији од њих. Солунска браћа су учинила више за нас него што можемо и слутити.

 

Богослужења су се вековима на Западу држала на латинском, а на Истоку на грчком језику. Због чињенице да већина становништва није могла ни разумети шта се говори о Богу, а камоли читати о Њему, Црква је имала огромну моћ чувајући и мистификујући наук о Богу. Источни део Цркве и Византијско Царство су ипак показали да светим питањима не желе на тај начин да манипулишу. Седам стотина година пре него што је Мартин Лутер омогућио људима Запада да читају Библију и слушају о Богу на свом језику, Солунска браћа су оснажила Словене, омогућивши им првима да изађу из мрака незнања. За своје богоугодно дело латинско свештенство, тада још јединствене Цркве, их је прогонило јер је увидело да њихова делатност води освешћивању и ослобођењу читавих народа, који Божију Вољу неће тумачити онако како Рим жели, ако може сам да је спозна на свом језику. Међутим било је касно, Словени на Истоку ослобођени су римског јарма и добили су своје богослужбене књиге, Свете Литургије на свом језику и писмене и мудре владаре који су кренули да граде озбиљне државе.

 

Шта ми данас чинимо са том давно дарованом слободом драга браћо и сестре? Што се права на своје писмо тиче, Срби у Расејању нису у лошијој позицији од нас у Матици. У градовима као што је Нови Сад, где су сви захтеви Срба током 19. века упућивани аустријској круни обавезно садржавали и питање јавне употребе ћирилице, данас у јавном простору у дуго сањаној Србији, нећете готово уопште моћи да је видите. Пљујемо на наше претке. Не само на те из 19. века који су употребу ћирилице схватали као једно од најважнијих права, већ и на оне славније, наше владаре и умне људе старине, који су таквом неизрецивом лепотом стварали Мирослављево Јеванђеље, царске хрисовуље и манастирске типике. Срамотимо великог Вука Стефановића Караџића који нам је створио савршено фонетско писмо, где једно слово одговара једном гласу и где се чита као што се пише и пише као што се говори. Нама су данас драже туђице, наши интелектуалци мисле да употребом латинског писма доказују своје „европејство“ и своју напредност.

 

Корени таквог односа почели су још са стварањем несрећне Југославије и покушајима да се Срби и Хрвати који објективно говоре истим језиком, обједине и на пољу писма. Наравно да Хрватима није на памет падало да прихвате ћирилицу, а неки српски интелектуалци су као и много пута у нашој историји сматрали да треба да изађемо у сусрет нашој браћи, да треба да се одрекнемо имена „Србија“ ради заједничке државе, а са тим ето и многих других важних ствари као што је писмо. После Другог светског рата ћирилица доживљава још већи прогон јер правоверни комунисти у њој виде „реликт великосрпске идеологије“ у њој виде непријатеља јер нас веже са прошлошћу, јер казује да нисмо пали са Марса 1945. године, него је и пре тога постојала култура и вредности које су комунисти хтели да затру за сва времена.

 

Хтели су да нас убеде да је наша прошлост мрачна, да се не смемо истицати неким посебним националним обележјима, да је ћирилица превазиђена и назадна. Цену таквих идеја и заблуда још увек плаћамо драга браћо и сестре. Таква политика довела је до данашњег јадног стања. Где мени професори од основне до факултета углавном пишу латинициом, где добијам од државе упитнике и документа на латиници, где се људи саблажњавају када је мој профил на Фацебоок-у написан ћирилицом. Стиде се! Стиде се тога ко су и шта су! Верују у заблуде и слепо их следе. Кажу „свеједно је како пишем“. А ја вам кажем да се српски језик једино може писати на ћирилици. Треба да знамо да свака књига коју издамо на латиници, остаје заведена у свету као хрватска књижевност! То мало људи зна, али је истина. Странци праве слабо разлику између наших језика и народа, али прихватају званичан став наше књижевне теорије да је ћирилица писмо српског језика.

 

Издавачи се изговарају да штампају латиницом да би књига била шире доступна. То је заиста неозбиљно, опет као и много пута пре ми смо ти који излазимо у сусрет и који се додворавамо. Аутори се потајно надају да ће им се књиге продавати у Загребу и Сарајеву, а не схватају да ако ми не ценимо себе и ако не престанемо већ једном да бринемо шта ће „браћа“ мислити, изгубићемо идентитет али и сваки кредибилитет у свету. Свет не цени људе који се стиде своје културе. Постоје и други изговори, као што је онај да је употреба рачунара и интернета немогућа без латинице. Тај аргумент такође више није валидан, јер се могу наћи и згодни програми за олакшавање употребе ћирилице и лепи фонтови и сам Фацебоок имате на ћирилици и српском језику. Гугл ту такође излази у сусрет, као и све присутније тастатуре на нашем писму. Ускоро почиње са радом, ако већ није и ћирилични домен. Изгледа да софтверске компаније и интернет сервиси више цене наше писмо од нас самих. Пружају нам могућности које многи од нас неће да користе.

 

Недавно сам био у Бугарској, која је чланица Европске уније и могу вам рећи да је то народ који нам заједно са Русима треба представљати пример како се ћирилица чува и користи. Тамо готово да не можете видети латиницу. Чак и имена фирми која су на енглеском исписана су ћирилицом! Људи имају живу свест и огромно поштовање према Ћирилу и Методију. Прави су пример народа који је увек гледао себе и није падао у заблуде и заносио са мислима о компромису са другима ради лажног братства. Њихово резоновање је да су им то Ћирило и Методије донели, да су им то стари пренели и да они за друго не знају, нити их интересује. Слично је и у Македонији, сваки наш српски производ када погледате на пример сировински састав, увек је под ознаком МК све исписано ћирилицом. Такав је случај и са страним производима који се извозе у Македонију. А када погледате под СРБ, често ћете видети да смо стављени у исти кош са Босном и Црном Гором, па некад и са Хрватском и да је све на латиници. Шта сад то значи? Да Македонци не знају латиницу? Не, то значи да они као држава и народ ИНСИСТИРАЈУ да им се напише ћирилицом! Јер су свесни колико је писмо важан део културе и идентитета једног народа. Колико је писмо и политичко питање види се и по томе што, на пример, Црна Гора од када се одвојила од Србије и кренула да пропагира црногорство од којег се Владика Петар II и краљ Никола окрећу у гробовима, потпуно је избацила ћирилицу из употребе на телевизији, на путоказима и где год је власт то могла да учини. Дакле јасно је, ћирилица је идентификована као српско писмо, које инспирише Србе, које подсећа на наше корене и славну историју и зато је проблематична и неуклопива у колонијалан положај који многи политичари са Запада, па и наши овде прижељкују за Србију и све српске земље.

 

Оно што је важно запамтити из свега овога драги пријатељи је чињеница да је у Републици Србији још увек ћирилица уставом одређено званично писмо, које су државни органи дужни да користе и да сваки грађанин има право да га користи. Чуваћемо је тако што ћемо ЗАХТЕВАТИ да се то право поштује. Како? Тако што ћемо тражити личне карте и друга документа на нашем писму. Тако што ћемо сваки формулар или папир на латиници испунити на ћирилици, тако што ћемо по таблама у школама поносно писати наше писмо, што ћемо уопште где год и када год можемо сведочити о значају ћирилице, а то можемо једино ако се упознамо зашто је она важна.

 

Драги пријатељи у Расејању, верујте да сте ви већи и пожртвованији чувари идентитета и писма него ми у Матици! Слично је и у мојој мултинационалној средини Суботици, на 10 километера од границе са Мађарском. Због тога што се националним мањинама омогућава да користе своје писмо и језик, а Мађари, Буњевци и Хрвати пишу латиницом, онда да би се поштовала и српска права Град је принуђен да где год стави таблу или спис на језицима и писмима мањина, стави исто то и на ћирилици. И тако имамо ситуацију да ћете ћирилицу чешће видети у Суботици него негде у срцу Србије. То је опет пример да због других добијамо оно што нам припада. Ћирилицу од медија у Србији користе само национална телевизија и неколицина новина. Све што је за младе и што је везано за будућност то је на латиници. То мора да се промени и позитивних примера има, као што је Радио телевизија Војводине где је све на ћирилици.

 

Што се дијаспоре тиче, сигуран сам да публикације као што су „Споји“ немерљиво доприносе борби за очување националних вредности где спада и писмо. Знајући ето да ни ми у Матици нисмо у много бољој ситуацији што се тиче писма и ви браћо истрајавајте у коришћењу свих права које вам државе у којима живите омогућавају. Користите ћирилицу приликом сваког општења са Србима било где били. Верујте када виде они који су неуки да неко кога цене користи наше писмо и да га није срамота, посрамиће се и осетиће потребу да раде на себи и учине тај „напор“ да буду оно што јесу. И тако појединац по појединац и вратићемо ћирилицу где јој је и место, а то је у наша срца! Ако је и не учинимо широко популарном, па макар ћемо је сачувати међу оним највреднијим и најсвеснијим појединцима, који ће уз Божију помоћ и ако Му буде по вољи, доћи у ситуацију да освесте и милионе својих сународника који вапе за смислом и повратком нечега што знају да им фали, а не знају шта је, а то је управо онај осећај идентитета и укорењености у вечне вредности и дугу историју. Поздрављам вас братски до следећег читања и желим вам да на многаја љета истрајавате у вашем племенитом прегнућу за свој род.

 

Сава Стамболић, студент треће године Правног факултета, Универзитета у Новом Саду

Председник Светосавске омладине Суботице, фебруар 2011. године

 



Почетна страна

Чувари ћирилице 2012. Копирање са наших страница је дозвољено уз навођење везе ка копираном чланку