Почетак  Фото албум  


Новим градским властима у Нишу

Искорењивање српске ћирилице није никакав „спонтани процес“, него смишљен, планиран, организован, финансиран и контролисан процес који је у европским, светским, аустро-угарским, југословенским и српским просторима покренуо Ватикан у склопу своје политике да су „једино јеврејски, грчки и латински језик достојни "Библије" и хришћанске вере“, и да су сва писма осим ова три – ђавоља дела. Ову политику Ватикана су прихватили Карађорђевићи у Краљевини Југославији („Југославија важнија од Србије“), наставили је комунисти у ФНРЈ и СФРЈ  („раскрстили са великосрпском буржоазијом и српским хегемонизмом“), а довршавају је постјугословенске власти у Србији („Како ћемо у Европу са ћирилицом“?).

Позивам нове градске власти у Нишу да се суоче са стварношћу када је у питању искорењивање ћирилице, да признају чињеницу да ћирилица нестаје, и да предузму хитне, оштре и ефикасне мере за примену члана 10 Устава Србије, и ћирилици у Нишу врате оно место које јој по историјској хиљадугодишњој традицији и припада. Најновији споменик Миланском едикту код тврђавског моста је необориви доказ да се истребљење ћирилице наставља чак и по цену јавног вређања и понижења српског народа, уз сагласност Српске православне цркве и претходних градских власти у Нишу.

Нестајање ћирилице у Нишу је добило такве размере, да ако нова градска власт не прекине тај процес и не оствари преокрет у враћању ћирилици места које јој у Нишу и припада, више неће бити прилике за поправни испит ни за ту власт, ни за све њене касније наследнике.

Погледајте у прилогу стрпљиво прикупљане чињенице из Ниша о нестајању ћирилице и преузимању њеног места од стране латинице.. После овога, свако нечињење је равно саучесништву у искорењивању ћирилице и додавању лопате земље на гроб ћирилице.


 1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11

12

Нишка телевизија је чедо града Ниша, и она је под именом „Градска телевизија Ниш“ рођена на ћирилици. Данас она више не користи ћирилицу.

Најупорнија тврђава потпуно затворена за ћирилицу је Симфонијски оркестар Ниш. Не постоји плакат или билборд који је на ћирилици објављивао наступе овог оркестра. Чак и наступи уметника из Бугарске се најављују искључиво на латиници. Тамо изгледа да људи болују ако у испишу имена неког композитора не би исписали неко дупло слово (Rossini, Puccini, Offenbach, Masson, Bernstein, Mozzart, Donizetti), а ћирилица таква „лажна представљања“ не допушта. На згради Симфонијског оркестра данас се налази већ четврти натпис, што показује какве су све „игре без граница“ игране са ћирилицом у зависности од страначке припадности градских власти. Социјалисти су иза себе оставили ћирилични натпис „Симфонијски оркестар Ниш“. Године 1996. после доласка Зорана Живковића на власт у Нишу прво што је урадио било је да скине ћирилични натпис и замени га латиничним: „Simfonijski orkestar Niš“. Кад је Коштуница постао премијер, овде је постављен двојезични натпис: „Симфонијски оркестар Ниш“ и „Nis simphony orchestra“, и тако је требало и да остане. Чим је Коштуница напустио премијерско место, његови наследници у Нишу су избацили и тај натпис и поставили садашњи без ћирилице: „Niški simfonijski orkestar“ и „Nis simpfony orchestra“.

13

14

 

15

16         17

18

Да ли би Зоран Андрић био слабији диригент ако би се његово име на јавним објављивањима његових наступа написало на писму његовог народа – ћирилици? Приликом наступа Омладинске филхармоније „Naissus“ (ето, ни овде не може без дуплих слова, а ту би ћирилица „сметала“ !) пред градоначелником господином Зораном Перишићем, Андрић је напоменуо да би на следећем новогодишњем наступу овог оркестра уместо „На лепом плавом Дунаву“  могло да се свира „и неко српско дело“, па се готово уплашио што је поменуо „српско дело“ и одмах је почео да се правда да „није локал патриота нити националиста“. Затим је пред градоначелником рекао члановима оркестра да сви седну, па почео да прозива: „Нека устану Лесковчани… Јагодинци… Крагујевчани… Врањанци… Београђани… Нишлије“, чиме је желео да покаже да у том оркестру „цела Србија свира под именом Ниша“. А та „цела Србија“ не сме да свом народу најави своје наступе на писму тог истог народа – ћирилици! Вероватно Зоран Андрић мисли да су и чланови Видинске филхармоније – „великосрпски националисти“ када своје наступе у својој земљи најављују на ћириличном писму те исте земље! Бугари нама могу да служе за пример како се поштује и воли своје ћирилично писмо. Приликом ступања у Европску унију они су целој Европи поручили: „Ми смо вас украсили доношењем нашег ћириличног писма међу вас“! Бугари су једина ћирилична земља у ЕУ, али су издејствовали, и Европа није имала ништа против тога, да се и на новчаницама евра поред латинског и грчког појави и ћирилично писмо и бугарска реч „евро“! Када би видински или софијски уметници знали како се у Нишу најављују њихови наступи, питање је да ли би више пристали да уопште дођу у Ниш. Ко не поштује себе, ни други га неће поштовати!

Ми нишки чувари ћирилице желимо да новим градским властима скренемо пажњу на још једну појаву за коју сматрамо да је народ са осећајем достојанства не би толерисао. Ми ту појаву зовемо „пољубац окупатора“. Ево о чему се ради. Ми добро знамо за сва сурова насиља аустријског двора и католичке цркве у Аустрији и Аустро-Угарској која су вршена над тамошњим српским народом да се одрекне своје православне вере, јулијанског календара и ћириличног писма као обележја православља, и да пређе на католичку веру и прихвати латинично писмо, не би ли Србе одвојили од православне Русије. Тај притисак су наставили и српски комунисти у време ФНРЈ и СФРЈ, али далеко суптилнијим, подмуклијим и ефикаснијим средствима, међу којима је најпознатији злогласни Новосадски „договор“ из 1954. године. Знајући да искорењивање ћирилице код Срба није никакав „спонтани процес“, него смишљен, планиран, организован, финансиран и контролисан процес који је започео Ватикан („ђавоља дела“); прихватили га Карађорђевићи („Југославија важнија од Србије“) који су отворили врата продору хрватске латинице међу Србе а да истовремено Хрвати свесно нису дозвољавали да се отворе врата ћирилици код њих; наставили га хрватски, словеначки и српски комунисти („раскрстили са великосрпском буржоазијом и српским хегемонизмом“) чиме су залупили врата српској ћирилици међу новијим генерацијама српског народа; а довршавају га све данашње власти у Србији без обзира на страначку опредељеност („Како ћемо у Европу са ћирилицом“), ми нишки чувари ћирилице видимо оно што највећи део нашег народа не види, јер не зна оно што знамо ми, па одмах уочавамо да у „помоћи Србији из иностранства“ има система – дају се паре са циљем да се доврши искорењивање ћирилице код Срба! Наводимо три нишка примера. Од 2007. године, сваког 15. маја Словенци „поклањају“ мајице и кишобране нишким средњошколцима матурантима и у Нишу се појављују као организатори акције „Матурантска парада за ненасиље“. Насиљем над ћирилицом спроводе „параду ненасиља“! Нишки матуранти обучени у „поклоњене“ мајице са латиничним натписима „Maturantska parada“ и са кишобранима са истоветним натписима дефилују главном нишком улицом у којој је за ту прилику затворен саобраћај, и заустављају се пред бином на тргу Краља Милана на којој Словенац на словеначком језику држи говор. Млади нишки матуранти, срећни што су добили на поклон мајицу и кишобран, ништа не примећују, и задовољно ђускају пред Словенцем који им повлађује иако у себи „зна за јадац“! Овде Словенци новцем (поклоњеним мајицама и кишобранима) настављају оно што су још као аустро-угарски војници од 1915 – 1918. г. радили по Србији – бајонетима разваљивали ћириличне натписе на радњама, по улицама, забранили ћирилицу у школама, у јавном па чак и у приватном животу. Оно што нису остварили пушкама тада, настављају новцем данас. А нишке овчице ђускају ли ђускају и аплаудирају Словенцу!

Друго, у дечијем парку на Чаиру у пролеће 2012. г. неки „привредници“ под фирмом „Shopping center Forum“ подигли су полигон са љуљашкама, тобоганима и пењалицама као „поклон“ нишкој предшколској деци са поруком „Najmlađim Nišlijama od srca“! И сви натписи на овим објектима – уз које српска деца одрастају – су на латиници. Када томе додате и цртане филмове на телевизији на којима могу да виде само латиницу; поклоне за дечије рођендане (сликовнице, бојанке, фотоапарате, бицикле, мобилне телефоне, рачунаре) на којима такође могу да виде само латиницу, онда та наша деца одрастају у окружењу искључивости латинице, па већ кад пођу у школу они су одрасли на заблуди о томе шта је „наше писмо“, па се касније у животу туку за туђе у уверењу да бране своје! Данас међу младим Србима имате веће мрзитеље ћирилице него што су били Ватикан, Бенјамин Калај и српски комунисти! Душмани су им својим „поклонима“ помагали да одрастају уз туђе и да забораве своје.

Треће, 22.9.2012. г. нишка Вождова улица је била затворена за саобраћај да би нишка деца могла да возе бицикле, играју одбојку, кошарку. Сва деца су имала „поклоњене“ мајице са натписом „European nobility week“. И ова деца су те мајице могла да задрже за себе. Ето зашто ми такве „поклоне“ називамо „пољубац окупатора“!

19

20

21

22

23

У Новом Саду нове градске власти су одмах виделе какво стање са ћирилицом су затекле. Чак и називи улица са таквим именима као што су Свети Сава, Матица српска, Доситеј Обрадовић, Вук Караџић писани су – латиницом. Нови директор Културног центра Нови Сад господин Андреј Фајгељ је затечени латинични натпис на згради Културног центра вратио на ћирилицу. Затим су натписи на електронским дисплејима на аутобусима градског саобраћаја пребачени на ћирилицу. Народ је ово дочекао са олакшањем и радошћу. Међутим, Новосадски „договор“ из 1954. г. је на неким људима оставио непоправљиве последице. Народ још и не сања до које мере је код неких наших сународника развијена мржња према ћирилици! Теофил Панчић је један од њих. Он ћирилицу назива погрдним именом „фајгељица“. Нестанак ћирилице из Новог Сада и њено замењивање хрватском латиницом довршено је после више деценија аутономашке власти, која је наручила од Мате Пижурице и Матице српске правопис из 2010. г. у коме се први пут у историји српског народа појављује наручени термин „српска латиница“, за шта су Пижурици сместа дали награду за животно дело! Поновну појаву вишевековне ћирилице после неколико деценија аутономашке власти Теофил Панчић је дочекао коментарима: „…наметљива „ћирилизација“ јавног простора уистину је програм сваке организоване глупости, насиља и зла у овој земљи у последњих четврт века, један од знамена њеног самолегитимисања“. „Своју ћирилицу никада и никоме не бих дао, и увек бих је штитио од сваке претње – када би претње икакве било, осим у главама полуписмених фанатика“. Ако један новинар показује овакво незнање и мржњу према ћирилици, онда то показује да је Новосадски „договор“ у генерацијама рођеним после 1954. г. заиста формирао бројне „јаничаре“ који насрћу на своје родитеље и дедове као „невернике“! Можете ли да замислите Србина који за ћирилицу употребљава погрдни израз „фајгељица“? А то и није најгоре. Неки из редова поражених снага дозволили су себи чак и ту слободу да уз помоћ фотошопа фалсификују слику зграде КЦ Новог Сада и да нови лого КЦ прикажу као – кукасти крст! Тим „европејцима, демократама и борцима за људска права“ се мора отворено рећи да то више није „слобода мишљења, слобода говора, слобода штампе“, него кажњиво кривично дело. На овом примеру ћемо видети колико је Србија заиста уређена правна држава.

24

 

25

Нови стварни изглед КЦ Новог Сада

26

Поражене снаге овако фалсификују нови лого КЦ Новог Сада: кукасти крст!

27

Случај Новог Сада најбоље показује да је крајње време да се држава позабави положајем ћирилице у Србији, јер је по том питању деценијама владао немар власти, који се пренео и на немар самог народа. За ћирилицу је већи проблем што данас народ не мари за њу, него што држава не мари за њу! А народ је деценијама претходно припреман да „увежбава немар према ћирилици“! Новосадски „договор“ је имао своје објављене циљеве – „равноправност писама и богатство двоазбучја“, и своје необјављене али стварне циљеве – искорењивање српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом! Данашње генерације нашег народа, и у државним органима и у масама, су рођене и одрасле у диригованом окружењу искључивости хрватске латинице уз седатив и подвалу о „равноправности писама и богатству двоазбучја“, па су стасале на заблуди о томе шта је „наше писмо“, па се данас туку за туђе у уверењу да бране своје!

 

 

                                                                                        Жељко Филиповић, Ниш.


Почетна страна

Чувари ћирилице 2012.-2014. Копирање са наших страница је дозвољено уз навођење везе ка копираном чланку