Почетак  Фото албум  


Српска ћирилица – насртаји, искушења, повлачење

Средином 4. века поделом Римског царства на источни и западни део, источном делу су припале Цариградска, Антиохијска, Јерусалимска и Александријска патријаршија, а западном делу Римска и Картагинска. Падом Картагине под власт муслиманских Арапа у 7. веку Рим је остао једина патријаршија у западном делу Римског царства, и касније у западној Европи. Римско свештенство је сматрало да се Библија и хришћанска вера могу проповедати само на јеврејском, грчком и латинском језику и на њиховим одговарајућим азбукама, а да остали језици и писма „нису достојни Библије хришћанске вере“.  Како је римско свештенство неком народу у западној Европи и касније у свету преносило хришћанску веру, тако им је „у пакету“ истовремено наметало латинску абецеду и искорењивало њихова дотадашња писма као „ђаволска дела“.Тако су нестали етрурско писмо, британски огам, британске руне, германске руне, скандинавске руне, мађарске руне, глагољица, ћирилица у западној Европи, готица, и касније илочко писмо на Илочким острвима (Филипини), писмо са Ускршњих острва, и бројна сликовна писма разних народа Јужне Америке.  Већ приликом саме појаве првог словенског писма глагољице 862. године, немачки попови су силовито кренули у искорењивање тог писма и богослужења на словенском језику, а Методијеве ученике и наследнике су хапсили, мучили и протеривали. Дакле, још далеко пре поделе на римокатоличанство и православље, римско свештенство је већ направило поделу на „правоверна писма“ и „ђаволска дела“.

Српски народ се први пут срео са нетрпељивошћу римокатоличке вере према његовом ћириличном писму још у Аустријском царству, у коме је католичанство била државна вера, па су се двор, црква, судство, школство и војска свим силама обрушили на српски народ и његову православну веру, као и на јулијански календар и ћирилично писмо као обележја српске православне вере. Ови насртаји су били најсуровији у време царице Марије Терезије, када су попримали  различите облике. Србима је било забрањено:

-  да своју децу крсте у православној вери и у православним црквама;

- да својој деци дају презимена на „ић“, па одатле и данашња презимена пречанских Срба – Бугарски, Петров, Бошков, Марков, Попов, Поморишац, Сувајац, Курјаков, Малешев, Перичин, Драгин, Каћански, и сл;

- да своје мртве сахрањују на гробљима дању, па су Срби то чинили кришом по шумама, утринама, крај путева, по својим двориштима, итд, јер ко би сахрањивања вршио ноћу?;

- да своје цркве граде у православном стилу, и био је дозвољен само „барокни стил“ („језуитски стил“), па одатле све православне цркве на некадашњем простору Аустријског царства личе на католичке;

- да у животу и школама користе своје ћирилично писмо, и била је наређена латиница.

Поред ових изричитих забрана и насртаја на ћирилицу, који су били нескривени и видљиви „из авиона“, коришћена су и прикривенија, префињенија, али и лукавија и подмуклија средства. Под видом „финансијске уштеде“, Србима је било одређено да своје књиге могу да штампају само у одређеној штампарији (унијатског јерменског мехитаристичког манастира), која је била под контролом и утицајем двора, па су Срби више пута одбијали да преузму и користе такве „јефтиније“ и „православне“ књиге кад су видели да у њима има смишљених подвала и протурања католичких верских одредби. Када је Србин узимао новчани зајам, дискретно му је саопштавано да паре не мора да врати ако са породицом пређе на католичку веру. Граничарски официр Филип Радотић је био осуђен на смрт само зато што није пристао да пређе на унију, итд.

Па ипак, и у таквим најсуровијим околностима, Срби су ћирилицу сматрали за своје суштинско национално и верско обележје, и непоколебљиво су је неговали, користили, чували, бранили и преносили на своје потомке. Када је после Берлинског конгреса 1878. г. Босна и Херцеговина предата на управу Аустро-Угарској, аустријски гувернер Бенјамин Калај је покушао да Србима одузме њихову ћирилицу и наметне им хрватску латиницу, али су Срби са својом православном црквом и својим грађанским сталежом томе пружили такав отпор, да је двор одустао од забране ћирилице, па после тога Срби више нису морали да се одазову суду ако им позив није био уручен баш на ћирилици! У време највећих опасности за српску ћирилицу, она је била сигурна, јер су је Срби сматрали као суштинску одлику свог бића, као хлеб насушни, као ваздух који се дише.  Као свој живот!

Нападом Аустро-Угарске на Србију 1914. г. отпочео је и свеопшти напад и на српску ћирилицу. Хрватски Сабор већ 1914. г. доноси одлуку о забрани ћирилице на територији Хрватске.  Године 1915. и Сабор Босне и Херцеговине такође доноси одлуку о забрани ћирилице. Аустро-угарски генерал Хрват Стјепан Саркотић је том приликом изјавио: „Срби са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тело истока у борбеној зони запада“. Ето шта нетрпељива вера може да створи од човеколиког бића: да мрзи предмет, да мрзи мртву ствар, да мрзи – слова! Двор такође забрањује ћирилицу на целој територији царства,и наређује Србима да спале све своје ћириличне књиге, а код кога се затекну, казна је била одлазак у логор, па и смрт. Немцима је приликом бомбардовања Београда 6.4.1941. г. било важније да униште Народну библиотеку са непроцењивом збирком српских ћириличних рукописних и штампаних дела, него да униште српске – аеродроме! Кад год је неко нападао Србију, нападао је и – њену ћирилицу!

Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, краљ Александар је, рођен и одрастао на заблуди да су Срби, Хрвати и Словенци – „три племена истог народа“ и да „говоре истим језиком – српско-хрватско-словеначким језиком“, био спреман да спроведе предлог Јована Скерлића да сви говоре „југословенским језиком“ (екавицом) и да сви пишу „југословенским писмом“ (хрватском латиницом). Од овога га је у последњем тренутку одвратио његов учитељ Александар Белић.

После Другог светског рата власт у Југославији преузимају католички народи Хрвати и Словенци преко Броза, Кардеља и Бакарића. Ватикан је у томе осетио прилику да се коначно обрачуна са српском ћирилицом, и преко „атеиста своје вере“ његово 1500-тогодишње искорењивање „ђаволских писама“ у Европи, Аустро-Угарској и Америци добија и свој – југословенски израз! И Ватикан прелази на посао! У Другом св. рату партизански и четнички радио-телеграфисти су користили српску Морзеову азбуку са 30 знакова за 30 слова српске ћирилице, што су научили још у Краљевини Југославији. Броз избацује из Морзеове телеграфије и радио-телеграфије српску ћирилицу и замењује је „неутралном“ латинском абецедом са само 26 знакова. Тиме су направљене две штете: онемогућено је слање отворених текстова на свим југословенским језицима, јер су на располагању остала само 22 знака за 30 гласова (W, X, Q, Y нису били употребљиви), и знатно су сужене могућности успешног шифровања у војсци и дипломатији, јер је уместо 30, на располагању остало само 26 знакова.  Ове штете су свесно преузимане, само да се оствари циљ – искорењивање српске ћирилице.

Судбоносни удар на српску ћирилицу извршен је 1954 године.  Хрватски шлосер Јосип Броз је преко српског кројача Александра Ранковића удесио да се српски и хрватски лингвисти и књижевници састану и „договоре“ (занатлије су лингвистима и књижевницима „објасниле“ шта то ови треба да се „договоре“!), и тако је обзнањен Новосадски „договор“!   Тај „договор“ је имао своје објављене, и своје необјављене циљеве. Објављени циљеви су мамац који се види – равноправност писама и дијалеката и богатство двоазбучја, а необјављени, али суштински циљ је удица која се не види од мамца – искорењивање српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом! И пецарош риби прича да је глиста на његовој удици – богатство. Нуди јој оброк, не да би нахранио њу, него да би њоме нахранио – себе! И, почело је спровођење одлука Новосадског „договора“:

-  У војсци, на Пошти и по предузећима телепринтери су имали само слова латинске абецеде, па смо добијали „врскаве телеграме“ (Цеститам венцање, Срецан Бозиц).

-  У војсци је у прописима важила  „равноправност писама“. Наглашавам, у прописима, а у пракси је то изгледало овако: у војном школству – уџбеници, учила, дипломе – искључиво латиница; у војној администрацији – личне карте, здравствене и партијске књижице, дозволе за излазак у град, обрасци, формулари, техничке књижице за оружје, оруђа, моторна возила и инжењеријске машине – искључиво латиница;

-  Предмети који су појединцима и јединицама додељивани у знак признања – медаља одличног стрелца, заставица „Најбољи возач“, заставица „Најбоља јединица“, пехари у спорту – искључиво латиница;

-  Војна штампа и стручна периодика – искључиво латиница;

-  У Војно-филмском центру „Застава филм“ сви наставни и документарни филмови – искључиво латиница, итд до последње поре живота у тој војсци.

- Године 1961. извршена је замена регистарских таблица на возилима. До тада су таблице означавале републике: S = Словенија, Н = Хрватска, БХ = Босна и Херцеговина, ЦГ = Црна Гора, С = Србија, М = Македонија. Дакле, само Словенија и Хрватска су имале латиничне регистарске таблице, а 4 преостале републике су имале ћириличне таблице. Зашто? Па зато што је до тада био такав распоред писама у Југославији. А од тада су таблице означавале градове и све су биле на латиници. Зашто? Па спровођене су необјављене одлуке Новосадског „договора“!

-  Првих 20 година свог рада (1958 – 1978) Телевизија Београд је користила искључиво хрватску латиницу, иако су сви остали републички ТВ центри слободно користили своје језике и писма. И то је било спровођење необјављених одлука Новосадског „договора“.

-  Наређено је да се ћириличне писаће машине повуку из употребе и склоне у магацине, складишта и буџаке за прибор чистачицâ. 19.1.1974. године смењен је декан Економског факултета у Нишу зато што је тражио да се ћириличне писаће машине „пусте из затвора“ и врате у употребу.  И то смењивање је било спровођење необјављених одлука Новосадског „договора“.

-  Први рачунари су имали само енглески оперативни систем, мени и корисничке програме, што је по дефиницији искључивало могућност коришћења ћириличног писма. Циљ је био да се Срби постепено „навикавају “ да је ћирилица „превазиђено, непрактично и за технику неупотребљиво писмо“, да касније не би „таласали“.

-  Мобилни телефони једино у Србији не могу да пишу писмом домицилног народа, српском ћирилицом, иако сви европски народи, па и мањи од српског – Грци,  Мађари, Бугари, Румуни, Хрвати, Швеђани, Шпанци, Холанђани итд од прве појаве тих уређаја имају те могућности за своје језике и писма. Ово уопште није „случајно“, и то је спровођење необјављених одлука Новосадског „договора“.

-  Једино у Србији телевизије, па ни државна! немају телетекст на писму дотичне земље, иако Грци, Бугари, Руси, Хрвати, Румуни итд  немају никаквих „техничких“ сметњи за то. Ни то није случајно! Ватикан има начина и средстава да обезбеди спровођење своје одлуке.

-  У продавницама индустријски производи имају етикете искључиво на хрватској латиници. Ни то није ни случајно, ни „спонтано“.

У таквом окружењу „равноправности писама и богатства двоазбучја“, када се у Србији роди дете, сви прехрамбени, хигијенски, одевни предмети и играчке који се због принове уносе у кућу, на себи имају искључиво латинична слова. Сви предмети које деци дајемо као рођенданске поклоне – бицикли, фотоапарати, рачунари, сликовнице, књиге за децу натписи на одећи и сл. имају искључиво латинична слова. Цртани филмови и дечији програми које деца гледају на контролисаним српским телевизијама приказују искључиво латинична слова. Кад седну за рачунар, сретаће се искључиво са латиничним словима. Итд. Својим рођењем и одрастањем у диригованом и контролисаном окружењу искључивости латинице у „раноправности писама и богатству двоазбучја“ стасавају уз заблуду о „нашем писму“, па су данас спремни да се туку за туђе у уверењу да бране своје! Такви Срби, кад одрасту, сами ће постати запрега упрегнута у Ватиканска кола и сами ће наставити да искорењују српску ћирилицу и да „као своју“ користе хрватску латиницу!

Док су Срби у Аустро-Угарској своју ћирилицу доживљавали као суштинску одлику свог националног и верског идентитета, никаква сила – ни верска, ни војна, ни судска, ни школска – није их могла одвојити од њихове ћирилице. Данас у својој држави Србији сами Срби су протеривачи своје ћирилице, јер су рођени и одрасли на заблуди о „нашем писму“, па се туку за туђе у уверењу да бране своје! У томе их свесрдно подупиру и темељне „националне“ институције – САНУ, Матица српска, Вукова задужбина, катедре за српски језик на Филолошком и филозофским факултетима, просветни радници на свим нивоима образовања, систем администратори по банкама, библиотекама, школама, факултетима, великим и малим приватним и државним фирмама  итд, јер људи у њима су такође рођени и одрасли на заблуди о „нашем писму“, па су и они такође спремни да се туку за туђе у уверењу да бране своје.

                     

                                                                                               Жељко Филиповић, Ниш.


Почетна страна

Чувари ћирилице 2012.-2014. Копирање са наших страница је дозвољено уз навођење везе ка копираном чланку