Почетак  Фото албум  


Развој хрватске латинице

Наши сународници рођени после Новосадског „договора“ из 1954. г.  дошли су на свет у окружењу искључивости хрватске латинице уз седатив о „равноправности писама и богатству двоазбучја“, па су одрасли на заблуди о томе шта је „наше писмо“, па се данас туку за туђе у уверењу да бране своје, и ту затечену хрватску латиницу сматрају за – „српску латиницу“. Као што смо вековима одрастали уз турске речи „боја“, „чаршав“, „џеп“, „паре“, „колач“, „бубрег“, „чарапа“, „кашика“, „марама“, „сандук“, па их сматрамо за „српске“, тако су и генерације нашег народа у последњих 60-так година одрастале уз хрватску латиницу, па је сматрају за српску, и нервозно реагују када им поменете израз „хрватска латиница“, који доживљавају као личну увреду. Мање ћете их разбеснети ако им опсујете мајку српску, него да им поменете израз „хрватска латиница“! Разбијање заблуда је увек болно, али и потребно и корисно. Ми чувари ћирилице смо одлучили да народу помогнемо да схвати о чему се овде ради, да би имао елементе за опредељивање и да би могао да се ослободи заблуда. Није довољно рећи само „ћирилица“, или само „латиница“, или само „арапско писмо“, јер и једних, и других, и трећих има више врста, готово онолико колико има народа који пишу тим групама писама. Данашњи српски језик не можете писати старословенском ћирилицом, која има 47 слова за 30 гласова српског језика, а недостају јој чак 8 слова. Дакле, није довољно рећи само „ћирилица“, јер их има више. Хрватски језик не можете писати латинском абецедом, јер са њена 22 слова  (Q, W, X, Y су некорисни) не можете бележити 30 гласова хрватског језика. Дакле, није довољно рећи ни само „латиница“, јер и њих има више врста.

ЋИРИЛИЦА:  Ни једно од ових ћириличних слова не постоји у српској ћирилици:

ЃЭЁЄЅІЇЌЎЙЩЪЫЬЮЯҐҒҖҚҜҢҰҲҸҺӘӨ
Дакле, ово јесте „ћирилица“, али не и „српска ћирилица“!

ЛАТИНИЦА: Ни једно од ових латиничних слова не постоји у хрватској латиници:

ÂÃÄÅÆÁĀĂĄÀ ǍẠẢẨẬẮẲÇĈĊĎĒĔĖĘĚẸẺẼỂỆ
ĜĞĠĢĤĦĨĪĬĮĴĶĹĻĽĿŁŃŅŇŌŎŐÒÓÔÕÖØŔŖŘŚŜ
ŞŢŤŦŨŪŬŮŰŲŴŶŸỸŹŻ
Дакле, ово јесте „ латиница“, али не и „хрватска латиница“!

АЛХАМИЈАДО АРАБИЦА:  Ни једно од ових слова не постоји у арапском језику:
ٿ ټ ٻ ٺ ٹ ڀ ځ ڂ ڃ ڄ څ ڇ ڈ ډ ڊ ڋ ڌ ڍ ڎ ڏ ڐ ڑ ړ ڔ ږ ڗ ژ ڙ ښ ڛ ڜ ڝ ڞ ڟ ڠ ڡ ڢ ڣ ڤ ڥ ڦ ڨ ڵ ڶ ڷ ڸ ڹ ں ڻ ڼ ڿ ۆ ۇ ۈ ۉ ۊ ۋ ێ ۏ ې ۑ ۺ ۻ ۼ ۽ ۾ ﭘ ﭜ         

Дакле, ово јесу „слова арапског писма“, али не и „слова арапског језика“!

Ово се догађа са свим писмима која се користе у више разних језика. Грчко, јеврејско, јерменско и грузијско писмо не познају ову појаву, јер су то ексклузивна национална писма, која се користе само у језицима народâ чија имена носе. Грчко (јеврејско, јерменско, грузијско) писмо се користе једино у грчком (јеврејском, јерменском, грузијском) језику, и немају своје различите „верзије“.

Прво писмо којим су Хрвати писали у историји своје писмености је глагољица, коју су браћа Ћирило и Методије израдили да би словенским народима могли пренети хришћанску веру и литургијске књиге. Хрвати су чак израдили и своју верзију глагољице, „угласту глагољицу“, за разлику од изворне „обле глагољице“ солунске браће.

Хрватска угласта глагољица

Хрватска угласта глагољица

Башчанска плоча, један од најстаријих хрватских записа на глагољици.

Башчанска плоча, један од најстаријих хрватских записа на глагољици.

Хрвати су глагољицу користили до краја XVIII века.

Један век после глагољице у Бугарској је рођено и друго словенско писмо – ћирилица, коју су Хрвати користили паралелно са глагољицом такође до краја XVIII века, да би под притиском Ватикана и његове политике о „ђавољим делима“ постепено и невољно прихватали латинско писмо.

Пошто латинско писмо није имало чак 8 слова за гласове „словенског“ („српског, илирског, хрватског“) језика, задарски бискупи Змајевић и Караман су брижно неговали оба словенска писма и пружали отпор увођењу латинског језика и писма у богослужење,  па је 1753. године у Риму штампан двоазбучни буквар на глагољици и ћирилици за католике Србе и Хрвате. Ватикан је из тактичких разлога толерисао употребу нелатинских писама да би могао да оствари своје прозелитске циљеве међу православним становништвом које није знало ни користило латинско писмо, док га не преведе на унију, а после…

„В Римје типом Свјатаго собора от размноженија вјери. В лето 1753“.

„В Римје типом Свјатаго собора от размноженија вјери. В лето 1753“.

Дубровчани и Срби католици су дуго користили ћирилицу, а Хрвати уз ћирилицу паралелно и глагољицу, док нису под притиском Ватикана постепено напустили словенска писма и преузели латиницу. Пошто латинско писмо није имало слова за неке гласове хрватског језика, употреба латинице код Хрвата је пролазила кроз разне фазе до коначног установљења хрватског латиничног стандарда 1836. године. У почетку коришћења латинског писма за хрватски језик разни аутори су се сналазили како су знали и умели. И код њих се дуго писало „по правилима баба Смиљане“, или „како је коме на врх пера дошло“, како је говорио Вук за стање у тада затеченој српској литератури. Хрватски аутори су у почетку примене латинице користили латинску абецеду са италијанским правописом за словенске гласове.

Од почетка примене латинске абецеде за хрватски језик врло дуго, од XV  до XIX века није постојао уређени систем латиничних слова који би се могао назвати „хрватска латиница“. Ево неколико примера довијања разних аутора и њиховог личног избора решења за записивање појединих гласова хрватског језика.

Марко Марулић, 1521. г.

Марко Марулић, 1521. г.

               К = c, к, ch          Ж = s                   Ц = c, cc          Ј = I                 Ш = s
Ћ = chi                У = v,u                 В = u,v            Њ = gn

Иван Гундулић, XVII век:
Иван Гундулић, XVII век

                       Ч = c              З = ƒ                  Њ = gni                 Љ = gl
Ш = sce         С = ſ, s               Ж = ƒci                 Ц = z

Андрија Качић-Миошић, 1801. године:

Андрија Качић-Миошић, 1801. године

                              Ц = cz,            Ћ = tj, chi,          Ч = ç,         Љ = gli,
Ш = ss, sce,     Ђ = g,                Њ = gn,      Ж = x,
К = k,c,          

Пробајмо сами да читамо одломак из књиге „Јудита“ Марка Марулића из 1521. године:

„Либар Марка Марула Сплићанина у ком се уздржи Историја Свете удовице Јудит у версих харватски сложена: како она уби војводу Олоферна по сриду војске његове: и ослободи пук израелски од велике погибили. Продају се у бнецих у маркарии у стацун ки држи либар са сињао“. (Овде се запета приказује као две тачке (:)).

Или Ивана Гундулића:

„Плач први. Сагрјешење. Грозно сузим горк плач сада, Горко плачем грозне сузе; Ке Разметни Син њекада Кајан з гријеха лиеват узе; леда и моје гријехе оплачу Сузе, у сузах, плач у плачу. Вјечнога Оца Вјечна Ријечи ка си умарлу пут узела. Да се од смарти свијет излијечи Ка свијм бјеше живот спела; Ријечи у људцкој ка нарави Прави човјек си и Бог прави.

Или Андрије Качића-Миошића:

„У комусе указује почетак, и сварха Краљà Словински, који пунно виковà владаше свим Словинским Даржавам, с различитим писмама од Краљà, Банà, и Словински витезовà, извађен из различити Књигà, и сложене у Језик словенски по фра Андрии Качићу=Миошићу из Бриста“…

Занимљиво је како се у овом тексту генитив множине изражава акцентом   : „od Kraglià, Banà, i Slovinskì vitezovà“ што читамо „с различитим песмама о краљевима, бановима и словинским витезовима“. Даље, глас „ч“ бележио се малим словом „ç“, са квачицом испод слова, а великим словом „C,“ са квачицом иза слова: „CAC,ICHU“. Дугосилазни нагласак означаван је дуплим писањем самогласника:  „Iz Briista“ (из Бреста).

У приморју је латинска абецеда коришћена уз италијански правопис, а у севернијим крајевима по угледу на мађарски правопис:

Даница - хрватска, словенска и Далматинска

Пошто се овде ради о писму другог народа, хрватског, бићемо крајње пажљиви и поштени и препустити самим Хрватима да нам они кажу шта је њихово писмо:

„Povijest nastanka hrvatske abecede

Hrvatska abeceda nazvana još i hrvatska latinica (posebno prilagođeno latinično pismo namjenjeno za pisanje hrvatskog jezika) te gajica po njezinome reformatoru Ljudevitu Gaju. Po uzoru na češku latinicu Ljudevit Gaj je u hrvatsku latinicu uvrstio slova C, S, Z i Č, Š, Ž. Preuzeo je također iz češkog Ň te slovačkog Ľ koja su kasnije zamjena sa NJ i LJ. Pored toga je uvidio glas za posebno slovo Ǧ koje je kasnije zamjenjeno u DŽ po uzoru na poljski. Češko slovo Ť Gaj je još na početku zamjenio sa TJ no malo kasnije je namijesto toga počeo rabiti slovo Ć. Umijesto češkoga Ď koje je Gaj prepoznao kao slovo između DJ i GJ, još godine 1892. zamjenjuje za slovo Đ koje se također i danas rabi u hrvatskoj abecedi. Glede toga kako hrvatski jezik ima različit glas jata (ije, i, e ) za jedinstveno slovo umijesto navedenih glasova Ljudevit Gaj je po uzoru na svog prethodnika Ivana Belostenca namjeravao je uvrstiti slovo Ě, ali većina to slovo nije prihvaćala nazivajući ga podrugljivo "rogato E". Hrvatski preporoditelj Ljudevit Gaj (1809.—1872.) 1830. objavljuje u Budimu (Budimpešta) reformiranu hrvatsku abecedu u knjižici "Kratka osnova horvatsko-slavenskog pravopisanja poleg mudroljubneh, narodneh i prigospodarneh temeljov i zrokov"“.

 

Од тада, хрватска латиница има овакав словни састав:

Аа, Bb, Cc, Čč, Ćć, Dd, DŽ, Đđ, Ee, Ff, Gg, Hh, Ii, Jj, Kk, Ll, LJ, Mm, Nn, NJ, Oo, Pp, Rr, Ss, Šš, Tt, Uu, Vv, Zz, Žž.

Да ли вам је ово однекуд познато? Па наравно, то је хрватска латиница коју Срби и данас у школи уче као „друго писмо“, поред своје српске ћирилице. Ускоро ћемо објаснити и како је до тога дошло.

Ево како сами Хрвати зову своје латинично писмо!

Википедија - латиница, хрватска латиница

Важно је да наши сународници ово знају, јер су углавном одрасли на заблуди да је то „српска латиница“ – у њеном окружењу су рођени и одрасли! – па израз „хрватска латиница“ доживљавају као личну увреду, па према ономе ко зна о чему се овде ради па тај израз са правом употребљава, испољавају нервозу, мржњу и непријатељство. Ево како је хрватска латиница постала „српска латиница!

После I светског рата 1. децембра 1918. г. проглашена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. У ту заједничку државу Срби су унели своје дотадашње хиљадугодишње ћирилично писмо, у том тренутку српску ћирилицу, а Хрвати и Словенци своје у том тренутку затечено латинично писмо – хрватску латиницу. Током заједничког живота у тој држави Срби су наглашено водили рачуна да ничим не повреде национална и верска осећања Хрвата и Словенаца, па су у пословима од југословенског значаја, па чак и у својим приватним пословима паралелно користили и српску ћирилицу, и хрватску латиницу, иако на то нису били обавезни. Једноставно, тадашња „равноправност писама“ је значила да свако може слободно да користи писмо са којим је и ушао у заједничку државу. Међутим, већ на самом почетку живота у заједничкој држави видело се да се „равноправност писама“ различито доживљава код Срба са једне стране, и код Хрвата и Словенаца са друге стране. Хрвати и Словенци су током живота у католичкој држави Аустрији/Аустро-Угарској били подвргавани снажној антиправославној индоктринацији, у оквиру које им је ћирилично писмо приказивано као „ђавоље дело“ и подстицана мржња према њему као елементу обележја православља. И док су безазлени, доброћудни али и наивни Срби из обзира према Хрватима и Словенцима користили оба писма, Хрвати и Словенци су мирно наставили да користе само латинично писмо, као да се ништа није ни догодило. И нису се смирили док из Загреба нису протерали и једину ћириличну рекламу на хотелу „Београд“, у чему је учествовао чак и загребачки надбискуп!

У време комунистичке власти у Југославији, 10.12.1954. године обзнањен је Новосадски „договор“, према коме је „језик Срба, Хрвата и Црногораца – један језик, под именом српскохрватски/хрватскосрпски језик, који има два изговора – екавски и ијекавски, и два писма – латиницу и ћирилицу“ (тим редом!) „Оба изговора и оба писма су равноправни“. Већ у Краљевини Југославији смо видели да је „равноправност писама“ важила само за једну страну (српску), док је друга страна и даље терала по своме и наставила праксу из Аустро-Угарске да у ћирилици гледа „ђавоље дело“. Међутим, за Новосадски „договор“ треба отворено рећи да је представљао подвалу српском народу, и да су „равноправност писама и богатство двоазбучја“ такође важили само за једну страну – српску! Ја сам те 1954. године био у другом разреду основне школе и одлично се сећам како је та „равноправност“ спровођена! Пошто је у тренутку обзнањивања Новосадског „договора“ школска година 1954/55 већ била у току, у тој школској години „договор“ није спровођен у школама, него тек у наредној школској 1955/56. години, али на различит начин код Срба и Хрвата! Ја сам у Србији већ прве године примене тог „договора“ као ученик трећег разреда основне школе учио хрватску латиницу као „друго писмо“, али су у Србији истовремено и тадашњи ученици другог разреда основне школе учили хрватску латиницу као друго писмо, и сваке наредне године су у Србији ученици другог разреда учили латиницу као друго писмо. Међутим, код Хрвата су „знали за јадац“, па су њихови ученици трећег разреда основне школе учили ћирилицу као друго писмо, али не и ученици другог разреда, како је то рађено у Србији, па су и свих наредних школских година само ученици трећег разреда учили ћирилицу као друго писмо! Да дете прво добро укорени шта је његово, а шта туђе! У Србији су родитељи и просветни радници својој деци говорили: „Све је то наше, заједничко. Ћирилица и латиница су наша два ока“. А у Хрватској су учењу ћирилице пришли неискрено, и деци говорили: „Ово је наше, а оно – њихово“! Новосадски „договор“ је имао своје објављене циљеве – „равноправност дијалеката и писама и богатство двоазбучја“, и своје необјављене, али стварне циљеве – избацивање ћирилице из живота и памћења српског народа и њено замењивање хрватском латиницом! У комунистичком руководству Југославије главну реч су водили Хрвати и Словенци Јосип Броз, Едвард Кардељ и Владимир Бакарић, бивши поданици Аустро-Угарске монархије и ђаци католичке верске школе о „ђавољим писмима“, и Новосадски „договор“ је био њихов допринос Ватикану у борби против ћирилице као обележја православља! После своје смрти, Јосип Броз је од тадашњег папе добио датум у католичком календару: 1. мај – Јосип радник! Мато Пижурица је за измишљање „српске латинице“ у свом правопису 2010. г. добио од аутономашког руководства Војводине награду за животно дело! Објављени циљеви су били мамац који треба да сакрије удицу, а необјављени циљеви су били удица која треба да „заврши посао“ – постепено одстрањивање ћирилице и њено замењивање латиницом! Током живота у комунистичкој Југославији искорењивање ћирилице није био никакав „спонатани процес“, него смишљен, планиран, организован, финансиран и контролисан процес са циљем да протерану српску ћирилицу замени хрватска латиница! Погледајте на овим међумрежним страницама „Чувара ћирилице“ чланке „Новосадски „договор“ – удружени злочиначки подухват“ (ЧувариЋирилице.срб/свитак_5.Срб) и „Раскринкавање „клајновања“(ЧувариЋирилице.срб/свитак_3.Срб)“.

По распаду Југославије Хрвати су једва дочекали да се ратосиљају учења ћирилице, и одмах су је избацили из школског програма, као што је било у Аустро-Угарској пре Југославије, док су Срби наставили да уче хрватску латиницу као друго писмо и после распада Југославије! Наставили су да се удварају удатим женама, које су им одговарале: „Ја сам ово родила за себе, а коме треба нека себи рађа“! Али они то не чују, него и даље са букетом цвећа 90 година чекају ли чекају…

И постјугословенске власти у Србији настављају да искорењују српску ћирилицу и да је замењују хрватском латиницом. И у тим властима су ђаци Новосадског „договора“, који су рођени и одрасли у окружењу искључивости хрватске латинице уз седатив о „равноправности писама и богатству двоазбучја“, па су одрасли на заблуди о томе шта је „наше писмо“, па се данас туку за туђе у уверењу да бране своје, па хрватску латиницу сматрају за „српску латиницу“!

„Штаааа?! „Креч“ је за тебе турска реч? Ха-ха­-ха! Па ти ниси нормалан, на тебе не треба губити време“!

Разбијање заблуда је увек болно, али и потребно и корисно. Надамо се да ће овај чланак многима отворити очи и помоћи им да се отресу заблуде о „српској латиници“..

 

                                                                                             Жељко Филиповић, Ниш.


Почетна страна

Чувари ћирилице 2012.-2014. Копирање са наших страница је дозвољено уз навођење везе ка копираном чланку