Почетак  Фото албум  


Срби и Јевреји

                                 -   Поштовање других (Срби и Јевреји),
                                 -   поштовање себе (Јевреји и предјугословенски Срби),
                                 -   презирање себе (Срби после Новосадског „договора“)

 

Од настанка ћириличног писма и од самог почетка писмености код Срба – у преднемањићкој и немањићкој Србији, у време турске, аустријске и аустро-угарске власти над Србима, у време Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије – ћирилица је била једино писмо српске писмености. Марија Терезија је примењивала сурово насиље двора, Католичке цркве, војске, правног и школског система са циљем да Србе одучи од ћирилице да би их одвојила од православне Русије. Колико год да је то насиље било сурово, српски народ предвођен својом СПЦ је непоколебљиво бранио своју ћирилицу као суштинско својство свог верског и националног идентитета, као ваздух који се дише, као свој живот. И Јевреји који су живели у Србији су, по угледу на Србе, у српском језику користили такође само ћирилицу.

1

2

 

3
4
56

 

У средњем веку католичке државе Португалија и Шпанија су Јеврејима оставиле само две могућности: да пређу у католичку веру, или да напусте земљу. За разлику од готово свих европских држава, Србија није примењивала никакве државне мере дискриминације Јевреја нити им је по националној и верској основи ограничавала било какве слободе. Јевреји у Србији су себе називали српским Јеврејима, па чак и Србима Мојсијеве вере, што се види и у неким од горњих амблема, и у писаном општењу на српском језику користили су искључиво ћирилицу, наравно, у складу са променама које је то писмо доживљавало и код самих Срба. У XIX веку Јевреји су у Београду у државној штампарији штампали и своје књиге на јеврејском језику јеврејским писмом.

7

У Београду, у Државној штампарији 1869.

 

Јевреји Ниша су од XVII до ХХ века имали своју „Јеврејску махалу“, која би се и по данашњим мерилима налазила у најстрожијем центру града, где су имали своје јавно купатило (немојте се смејати, Срби га тада нису имали!), свој верски храм, школу за своју децу. У Краљевини Србији јеврејске црквено-школске власти су приликом својих великих верских празника упућивале дописе војним властима са молбом да се „Срби Мојсијеве вере“ који су се налазили на кадровском року у војсци пусте кућама, или бар да не буду на дужностима у касарнама (дежурство, пожарство, стража). Постојало је наређење министра војног да се оваквим молбама „по могућности“ удовољава. То „по могућности“ значило је – увек. За узврат, „српски Јевреји“ су у својим удружењима редовно славили рођендане краља и престолонаследника, па чак и присуствовали литургији у цркви приликом највећих хришћанских празника.  

8

Молба за одсуство за „Пасху“.

9

Молба за одсуство за Духове.

 

 

10

Позив за благодарење у Синагоги.

11

У српском језику само ћирилица.

ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ЈЕВРЕЈСКА
ОПШТИНА У НИШУ
N° службено
------------------

 

                                      Господину Команданту XVI Пешач. Пука,

         Велики празник Срба Мојсијеваца имају да прославе сви Јевреји почев од 9. априла па до 18. истог месеца закључно звани празник „Паске“.
По верској обавези сви чланови фамилије прослављају овај велики наш празник „Паску“ заједнички, јер за ово време трајања ових празника не сме ни један Јеврејин да се храни изван своје куће због тога што је за ове велике празнике спремљен нарочити хлебац за јело а други се не сме јести већ хлебац звани „Мацес“.
Па како има у повереној Вам Команди војника Мојсијеве вероисповеди, то Управа Црк. Школ. Јевр. Општине, учтиво моли Команданта да изволи одобрити свима војницима Мојсијеве вере одсуство за ове празнике, тако, да 9. априла буду код својих кућа, а 18. истог месеца закључно да се јаве у своју Команду.

                                                                                            Председник
Цркв. Школ. Јевр. Општине,
Исак И. Бераха
------------------------------
Службено

                                    Господину
Команданту 16 пешад. пука

 

             Управи ове општине част је учтиво известити Г. Команданта да ће јеврејски празник „Шиват“/Духови (примање закона) бити 31. маја и 1. јуна закључно.
Пошто се за време овог празника врше нарочити обреди Мојсијеве вероисповести према Јеврејском Закону – то је овој општинској управи част умолити Г. Команданта, за наредбу да се војници Мојсијеве вероисповеди, за време овог празника пусте својим кућама сходно распису Господина министра војног од 27. јануара 1908. год. Број 12.
Пошто празник „Шиват“/Духови/ почиње 31. овог месеца, то би се војници требали пустити 30 овог месеца по подне тако да би се вратили својој Команди 2 јуна у 8 сати пре подне.

25. маја 1910. године                                                                      Председник
Ниш                                                                                     цркв. школ. јевр. општ.
-----------------------------------                                                                                                                          

                                   Г. Команданту инжењерије,
Г. Команданту 16 пешад. пука,
Г. Команданту Коњичке Бригаде,
Г. управнику Моравске дивизијске болнице

 

        У месецу септембру ове године наступају велики празници Мојсијеве вероисповеди које Јевреји на најсвечанији начин светкују према религиозним обичајима тако да 21 и 22 септембра празнује се „Нова Година“ – Рош ашана – 30 септембра велики празник „Суђен Дан“ – Јом Кипур.
Па како ове велике наше празнике према религиозним обичајима Мојсијеве вероисповеди празнују на најсвечанији начин са свима члановима у свом Храму то управа нишке црквено школске Јеврејске општине учтиво моли Господина Команданта да изволи свима војницима Мојсијеве вере који служе кадар као и резервисти у подручној вам команди да за напред означене дане одобрити потребно одсуство како би на један дан раније пре празника сви били својим кућама ради црквених обреда.

Септембар 1910. године                                                                     Председник
Ниш                                                                                       цркв. Школ. Јевр. општине 
---------------------------------

 

Стварањем Краљевине СХС после I светског рата Срби су ступили у заједничку државу са народима друкчије вере и друкчијег писма. Срби су у ту државу ушли са својим ћириличним писмом, а Хрвати и Словенци са својом латиницом. Срби су строго водили рачуна да ничим не повреде национална и верска осећања Хрвата и Словенаца, па су из обзира према њима у пословима од југословенског значаја, па чак и у својим приватним пословима, поред свог ћириличног писма упоредо користили и хрватску латиницу. Међутим, Хрвати и Словенци су мирно наставили да користе само своју латиницу, а према ћирилици су се односили онако како су били научени још у Аустро-Угарској – као према „ђавољем делу“. У Загребу се нису смирили док нису протерали једину ћириличну фирму на хотелу „Београд“, у чему је узео учешћа чак и загребачки надбискуп. Јевреји у Србији су и даље у српском језику користили искључиво ћирилицу. У Нишу су године 1925. себи саградили нови храм, синагогу у Давидовој улици, у којој су имали и вишеспратну зграду свог Јеврејског дома. У западном делу Ниша, између Нишаве и железничке пруге ка Врању, имали су своје гробље, на коме су сахрањивања вршена у другој половини XIX и првим деценијама XX века.

Доласком нацистичког окупатора 1941. године и Јевреје Ниша је задесила страшна судбина њихових сународника широм окупиране Европе. Ослобођење од окупатора 1944. године Ниш је дочекао без својих суграђана Јевреја. Није више имао ко да се сахрањује на Јеврејском гробљу, није имао ко да посећује Синагогу, ни Јеврејски дом, ни Давидову улицу, па ни Јеврејску малу. Гробље је у тишини престало да се одржава, па је напуштено, па запуштено, па прекривено земљом, отпадом, коровом и жипражјем, и на крају је пало у заборав. Становници Циган-мале су на том простору дизали своје куће. Данас ни један становник тог краја и не зна да је ту некада постојало Јеврејско гробље. Синагога је коришћена у разне сврхе. Ја се сећам да сам после женидбе 1972. године купио неке делове намештаја у продавници која је била – у Синагоги. Вишеспратна зграда некадашњег Јеврејског дома постала је стамбена зграда, а у приземљу су данас неке фирме. Давидова улица је променила име у Руђера Бошковића.
За постојање некадашње Јеврејске махале знају још само историчари и људи из Музеја и Завода за заштиту споменика.

Нишлије су, мучене вишедеценијским бригама за голи опстанак, већ и заборавиле на нишке Јевреје, њихове објекте и њихову заједницу. Али, ако јеврејски народ нема у Нишу више своје сународнике, има бар једну грађанку Ниша – представницу јеврејске заједнице за Ниш. Једну, али вредну! Праву „Косовку девојку“ јеврејске заједнице, која данас зацељује и вида ране својих предака и одржава успомену на некадашњу нишку јеврејску заједницу. Она сама у јеврејској заједници започиње и завршава послове за које у српском народу не маре ни читаве државне институције! Професор Љуба Тадић је председник Друштва српско-јеврејског пријатељства. За време мандатâ његовог сина Бориса на положају председника Републике урађено је много тога на уређивању и обележавању некадашњих јеврејских објеката у Нишу. „Косовка девојка“ је покренула иницијативу, јеврејска заједница у Србији је ту иницијативу подржала, Јевреји света су дали финансијску помоћ, и започело је „сређивање нишке успомене на некадашње постојање јеврејске заједнице у Нишу“. Јеврејско гробље је очишћено, ограђено и заштићено. Нишки Народни музеј је на доличан начин средио спољашњи изглед Синагоге, додао натпис на јеврејском језику јеврејским писмом, и истакао запис о јеврејским жртвама у време нацистичке окупације. Синагога се данас користи као галерија. (Додуше, Музеју ништа није сметало да то уради и пре тадићевских мандата…) Улици Руђера Бошковића враћено је некадашње име Давидове улице.     

12

13

И мртви Јевреји у Нишу имају своја слова. Имају ли живи Срби своја?

14

Српско поштовање према недужним жртвама других.

15

Враћено првобитно име и рецидив блиске прошлости.

Видели смо како се Срби односе према другима. Хајде да сада погледамо како се Срби односе према самима себи. И према свом ћириличном писму.

16

17

18

19

20

Латинични оглас у ћириличној „Политици“ 2012. г.

Реклама „Војвођанске банке“ на крову зграде Народног универзитета на Тргу Краља Милана је одвајкада била на ћирилици. Почетком априла 2011. г. замењена је латиничном. О каквом то „унапређењу посла“ се овде ради? Шта то на новом зеленом латиничном тексту пише што већ није писало на претходном црвеном ћириличном? Шта је промена азбуке донела „Војвођанској банци“?  Да ли јој је повећала број клијената? Приход банке? Укупну новчану масу? Или се овде тргује нечим што није за трговину!

Негде у то време је и „Ниш експрес“ почео на својим аутобусима да премазује шездесетогодишње ћириличне натписе и да их замењује латиничним. Шездесет година му ћирилични натписи нису били никаква сметња да превози путнике по целој Југославији и Европи, а сада одједном му та ћирилица више не ваља. И опет исти случај: потпуно исти текст, само туђим писмом! Шта то латинични текст „саопштава“ што је претходни ћирилични – „прећуткивао“?

Код „Нишке телевизије“ исто. Та телевизија је рођена на ћирилици, као и „Војвођанска банка“ и „Ниш експрес“, а сад одједном им та ћирилица „изазива шугу“. Да ли је протеривање ћирилице и њено забашуривање латиницом „повећало домет предајника“ те телевизије? Да ли је то донело „дигитализацију програма“?   Или и ови мисле да „у Србији и цвет смрди, а у туђини и измет мирише“?

Ћирилична „Очна оптика“ у Вождовој бр. 6 у Нишу после пола века замењена је текстом истоветног садржаја, али на латиници. И гле случаја: ова промена је извршена 25. децембра 2009. године по грегоријанском календару! Ваљда знате који је и чији тада празник? Да ли после те промене писма на фирми њихове наочари омогућују „већи домет, светлосну јачину и оштрину вида“?

Године 2012. Савез Јеврејских општина Србије у једновековној ћириличној „Политици“ објављује оглас – на латиници. Шта из тог огласа ћирилица није могла да саопшти што латиница може? Наравно, кад ни сами Срби не знају више шта им је писмо, што би то морали да знају Јевреји у Србији, а поготово у Израелу. Ево шта сам писао амбасадору Израела у Београду:

 

 

 

                                             
Његова екселенција, амбасадор Израела у Србији
                                               Господин Јосеф Леви

                                               Ваша екселенцијо,

Ја сам Жељко Филиповић из Ниша, Србија, грађанин пензионер и члан удружења „Ћирилица“ Ниш. Ни мало ме не радује разлог због кога Вам се обраћам. На сајту Израелске амбасаде у Београду видео сам да се грађанима Србије обраћате:

  • на енглеском језику одговарајућим писмом – латинском абецедом;
  • на јеврејском језику одговарајућим писмом – јеврејским писмом; и
  • на српском језику, али неодговарајућим писмима – хрватском латиницом и латинском абецедом.

 

што мени показује да у мојој земљи Србији латинско, јеврејско и хрватско писмо су слободнији и равноправнији од писма мог народа – српске ћирилице!

Непоштовање и игнорисање хиљадугодишњег српског ћириличног писма је почело још у комунистичкој Југославији после Новосадског „договора“ из 1954. године, и наставља се и данас од стране свих новостворених држава из окружења насталих од бивших југословенских република. То непоштовање и игнорисање српске ћирилице у бившој Југославији је довело до праксе да су се у Србији деца рађала и одрастала у окружењу искључивости хрватске латинице уз политичку фразу о „равноправности писама и богатству двоазбучја“, па су одрасла на заблуди о томе шта је заиста српско писмо, па се данас туку за туђе у уверењу да „бране своје“.  Признајем, већ 60 година и сâм српски народ је постепено одустајао од своје ћирилице и замењивао је хрватском латиницом да не би пред југословенским комунистичким властима изазивао подозрење према „српском хегемонизму“. „Равноправност писама и богатство двоазбучја“ су наметани једино српском народу, док су сви остали народи у Југославији слободно користили своја дотадашња вишевековна писма, а римокатолици и муслимани чак отворено испољавали нетрпељивост па и мржњу према српској ћирилици, што показује да је Новосадски „договор“ био смишљена, планирана, организована, финансирана и контролисана подвала српском народу чији је прикривени циљ било искорењивање хиљадугодишње српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом. Због вишедеценијске такве праксе у Југославији и касније Србији, и друге земље, па међу њима нажалост и Ваша земља, су поступно прихватале такву праксу, па и саме сматрају да је хрватска латиница – српско писмо, а да је српска ћирилица – реликт прошлости.

Таква пракса ме посебно боли кад је у питању Израел, земља народа који је 2000 година живео расут по свету без своје отаџбине, без свог језика и без свог писма, а када је после 2000 година обновио своју државу, обновио је и језик и писмо својих прадедова. Зашто? Па зато што је веру, језик и писмо својих прадедова сматрао за суштинска својства свог националног идентитета. Ја као члан „Ћирилице“ објашњавам мојим сународницима Србима како је јеврејски народ спремно жртвовао и свој живот само да се не одрекне вере, језика и писма својих прадедова, па им наводим пример Јеврејâ из Јорка који су у време енглеског краља Ричарда Првог пред крсташким захтевом да пређу на католичку веру или да буду побијени, 8. нисана 4950. године јеврејске ере 150 Јевреја, мушкараца и жена, су извршили самоубиство, само да се не одрекну вере својих прадедова. Давид Бен Гурион, оснивач обновљене државе Израел, који је рођен у царској Русији, као 14-тогодишњи дечак је са својим вршњацима из удружења ционистичке омладине „Езра“ разговарао искључиво јеврејским језиком. И без своје националне државе, родитељи Јевреји су своју децу учили вери, језику и писму својих прадедова. А Срби – народ са савршеним писмом за потребе свог српског језика – незаинтересовано се одричу свог ћириличног писма, јер су у Југославији били застрашивани бабарогом „великосрпском буржоазијом и српским хегемонизмом“, а данас као да се стиде своје ћирилице, јер их данашње власти застрашују  „Европом која не прихвата ћирилицу“.

Да бих Вам олакшао да схватите како се ми Срби осећамо кад на сајту Ваше амбасаде у Србији, или украјинске амбасаде у Србији (а Украјина и сама пише ћирилицом!), или амбасаде Србије у Хрватској видимо у српском језику хрватску латиницу, понудићу Вам један претпостављени пример. Замислите да у уџбеницима историје за јеврејску децу видите фотографију са проглашења Декларације о независности државе Израел на којој говор држи Давид Бен Гурион, а испод фотографије пише:

21

што је исправан арапски запис имена вашег истакнутог политичара. Или, када би то исто име било исписано немачком готицом. Опростите на непријатним асоцијацијама које ће код Вас ова претпоставка изазвати, али и ми се исто тако непријатно осећамо кад видимо хрватску латиницу у српском језику, јер ми знамо да је Хрватска већ три пута у својој историји законом забрањивала ћирилицу на својој територији – 1914, 1941 и 1992. године; да хрватско и муслиманско становништво у Босни и Херцеговини и данас премазује ћириличне написе на саобраћајним знацима и одбија да прими ћириличне рачуне за комуналне услуге, иако је ћирилица службено и „равноправно“ писмо у Босни и Херцеговини; да држава Хрватска и данас судски кажњава  употребу ћирилице на јавном месту. А Србија мора да ћути док гледа како њена народна драгоценост – ћирилица вуковица – нестаје из живота и памћења српског народа, и још да слуша циничне подвале о „равноправности писама и богатству двоазбучја“!

Опростите због непријатности коју осећате док Вам износим ове чињенице и примере из праксе, али да бисте видели да је све то истина, у прилогу на крају текста нудим и доказе.

22Данас у Босни и Херцеговини овако изгледа саобраћајни знак са „равно- правним“ ћириличним и латиничним писмима. Тамошње католичко и мусли- манско становништво ово ради отворено пред Европом и светом, а ни Европа ни свет ништа не примећују.

У Србији ускраћивање права националним мањинама на њихове језике и писма је кажњиво по закону. Ускраћивање истог тог права српском народу није кажњиво по закону!

Имате ли примедбе на мој закључак да је по питању права на своје хиљадугодишње писмо, српски народ у Србији – најобесправљенија национална мањина?

Ваша екселенцијо, сигуран сам да ни један други народ на свету и ни једна друга држава осим овакве Србије не би толерисали овакав безвољан однос власти и света према свом сопственом писму. 60 година Срби су од стране комунистичких и каснијих власти застрашивани „великосрпском буржоазијом и српским хегемонизмом“, па су стекли комплекс „кривице“ према свима, па чак и према онима који су у II светском рату извршили злочин геноцида према српском народу, а који је поновљен и приликом распада Југославије.

Не верујем да би јеврејски народ и држава Израел изгубили било шта од свог личног, националног и државног достојанства и суверенитета ако би се амбасада Израела у Београду убудуће народу Србије обраћала на писму тог народа – српској ћирилици. Напротив! Уосталом, погледајте сајт Амбасаде Израела у Софији, Бугарска:

http://sofia.mfa.gov.il/mfm/web/main/missionhome.asp?LanguageID=50&Question2=&MissionID=11&MissionID=

Можете ли српском народу да наведете бар један разлог због кога Амбасада Израела у Софији ћирилично писмо бугарског народа поштује и користи, а Ваша амбасада у Београду ћирилично писмо српског народа не поштује и заобилази? Не верујем да је сајт Ваше Амбасаде уредио неки Израелац, јер он сигурно не би тако урадио. Напротив, чврсто верујем да је тај сајт уредио неки домицилни Србин који је на служби у Вашој амбасади! Одаје га недостојно приказивање Вашег обраћања српском народу на латинској абецеди, која не омогућује записивање чак 6 гласова српског језика („ж“, „ш“, „ч“, „ћ“, „ђ“ и „џ“) и коју Срби подругљиво називају „ошишана латиница“, „ћелава латиница“, „скалпирана латиница“.

Са највећим поштовањем за бригу јеврејског народа за очување свог верског и националног идентитета, чиме може да служи за пример целом свету, па и српском народу,

Жељко Филиповић,
„Ћирилица“  Ниш. 

ПРИЛОЗИ:

24

25

 

 

26

Ево како године 2003. суд у Загребу, Хрватска, кажњава истицање ћириличних слова на јавном месту.

 Иста та Хрватска која суди предмету, мртвој ствари – ћириличним словима – очекује да буде примљена у Европску Унију. И биће примљена – одлуком Немачке!

Ево како систем администратор сајта Ваше амбасаде на недоличан начин приказује Ваше обраћање народу Србије:

 

Pozdravna rec Nj.E. Josef Levi

Ambasador Izraela u Republici Srbiji i nerezidencijalni ambasador u Crnoj Gori

 

Salom i dobro dosli na vec stranicu Ambasade Izraela u Beogradu.

Ovaj sajt je osmisljen kao prozor kroz koji se pruza pogled na ambasadu i drzavu Izrael. U razlicitim segmentima i na brojnim stranicama sajta mozete naci korisne informacije o aktivnostima ambasade, njenim odeljenjima i sluzbama, obavestenja o tekucim dogadjanjima i vec odrzanim manifestacijama. Takodje mozete naci novosti iz Izraela kao i raznovrsne podatke o izraelskoj drzavi, njenoj istoriji, narodu i kulturi. Najzad, bicete u prilici da koristite linkove za brojne sajtove korisnih i zanimljivih sadrzaja. Pokusali smo da vasu setnju kroz razlicite segmente i stranice ucinimo zanimljivom, jednostavnom i prijatnom.

Pozivam vas da istrazite sajt i upoznate se sa Izraelom, ambasadom, i posebnim vezama koje postoje izmedju nasih naroda.

Josef Levi

 

Ваша екселенцијо,

Овај пример навођења Вашег обраћања народу Србије мени указује да је то могао да уради само неки Србин из Ваше Амбасаде који уређује ваш сајт, јер само Срби рођени и одрасли у окружењу искључивости хрватске латинице уз подвалу о „равноправности писама и богатству двоазбучја“ могу да „као српске“ прихвате речи: „пруза“, „дрзава“, „разлицит“, „мозете наци“, „слузбе“, „обавестење“, „текуци“, „садрзаји“ итд.

Да се систем администратор сајта Ваше Амбасаде народу Србије обратио на писму тог народа – српској ћирилици – не би Вашој амбасади, па ни српском народу, приредио ову непријатност.
--------------------------------------------------

Сада када све то знамо, можемо да растумачимо поднаслове са почетка овог чланка:

Некадашњи Срби су поштовали друге, али и себе. Некадашњи Јевреји су поштовали себе, али и друге. Данашњи Срби поштују друге, а – презиру  себе!

Јевреји у Бугарској не могу да се „забуне“ у погледу бугарског писма, јер сами Бугари ту немају дилеме. Јевреји у Србији својим очима гледају како сами Срби нису начисто шта им је писмо, па што би они били „већи Срби од Срба“!

И да утврдимо градиво:

Срби у Нишу су својим мртвим суграђанима Јеврејима обезбедили јеврејско писмо.

Срби у Нишу су сами истребили своје писмо и заменили га – туђим!
НАПОМЕНА:  Пошто је Амбасада Израела у Софији изменила свој доскорашњи сајт, то линк из мог писма израелском амбасадору у Београду више не важи. Зато овде доносим фотографије сајтова израелских амбасада у Софији и Београду, да видите како се странци односе према ћирилици код Бугара, а како код Срба!

27

28

Сајт израелске амбасаде у Софији.

 

29

Сајт израелске амбасаде у Београду: „vec stranica“!

 

И мртви Јевреји у Нишу имају своја слова. Имају ли живи Срби своја?

И једно и друго је – СРПСКО (НЕ)ДЕЛО!

 

                                                                                            Жељко Филиповић, Ниш.


Почетна страна

Чувари ћирилице 2012.-2014. Копирање са наших страница је дозвољено уз навођење везе ка копираном чланку